ЖИВКО И ФИБИ

Прије неколико година, мој пријатељ Италијан, замоли ме за помоћ да пронађе штене шарпланинца за његову пријатељицу. Зачуђен, а помало и забринут упитам га колика је та његова пријатељица. Он, такође зачуђен а мало и збуњен, рече: „Па, тако мала.. ситна је.“ Упитам га да ли он али и она знају колики је то и какав пас, а он упоран као и она, рече да знају, а умије она то јер јој је васпитавање на неки начин професија. ‘Ајде добро, помислим и дам се на посао. Ускоро одемо до Лознице и тамо он пронађе преслатко, већ крупно трапаво штене мед боје, и дадосмо му име Живко, ради пасоша наравно.

Удине добише свог првог шарпланинца, а његова нова пријатељица Ђермана оствари своју жељу шетајући се уз огромног доброћудног грубијана, сада већ знатно свјетлије мед боје. По урођеном унутрашњем гласу он је чувао комшилук од лопова који би покушали да краду бицикле или шта друго, играо се са дјецом, уживао у купању на мору или гњурајући у снијег кад би отишли на излет. Било му је лијепо, драго ми је било да нисам био у праву, град га није загушио и спутао. Истина, повремено је показивао и ону своју другу, бандоглаву страну, али не превише. Тако је једаред, у шетњи, Живко пожелио да прође десно од знака стоп, а Ђермана лијево. Након краћег премишљања и безгласне расправе, Живко је одлучио да заврши с тиме тако што је кратко трзнуо главом, након чега је знак стоп попустио, ишчупан из темеља, а Живко је мирно наставио са запрепаштеном Ђерманом која је промрмљала: „О, Боже, какав тврдоглави Балканац.“

Мијењајући правце својих шетњи, један дан су пролазили поред куће у којој су били смјештени пацијенти са душевним проблемима. У Италији гаје лијеп обичај да особе са овим потешкоћама не нагуравају у гломазне претрпане бездушне институције, него им покушавају помоћи у мањим објектима са двориштем и свим погодностима, са мањим и ограниченим бројем пацијената, не кријући их од јавности. Таква је била и ова кућа са лијепим двориштем, а становници те куће су стојали поред ограде одушевљено гледајући у Живка. Он је стао. А када Живко стане Ђермана зна да ће морати и она да стане. Полако је пришао доста близу ограде и наставио мирно да гледа у особе са друге стране ограде, као да им говори или као да им одашиље нешто. Ускоро се ту створио и љекар, а Ђермана је мало забринута почела да се правда и извињава због Зивковог понашања (Италијани просто не могу да изговоре Ж). Љекар се насмијешио и рекао да не треба да брине, јер ово што он управо ради јесте нека врста терапије. „Пси, а поготово овако племенити и расни, на неки чудан начин осјећају људску патњу и олакшавају је својим присуством. Нисам сигуран“, наставио је, „да ли они одашиљу неке таласе, не бих смио то ни рећи, ипак сам љекар, исмијали би ме, али сам сигуран да им он сада управо помаже.“ И заиста, док је Живко мирно и трпељиво стајао, људи са друге стране ограде су били насмијани, готово усхићени, непрестано гледајући у великог доброћудног пса мало свјетлије мед боје. „И“, наставио је љекар Ђермани, „ако вам није тешко или ако вам је успут, слободно станите кад год пролазите овим путем, вјерујте ми да ће вам они бити захвални, а и ја.“

Сви сада знају Живка у Удинама, и научили су да изговоре Ж ради њега. Питајте, ако будете пролазили туда.

***

Прије два три мјесеца, угледао сам комшију из сусједне зграде, како се шетка кроз наш мали лијепи паркић између зграда, са малим штенетом. Био сам не мало изненађен, јер није још у годинама да лијечи чамотињу и  самоћу, дјеца му још нису одрасла и отишла негдје вани као већина што јесте, а он ми није никада личио на некога са кућним љубимцем. Али, опет, мијењамо се сви, па што да не…

Приђох му да се мало питамо а штенце се одмах залети према мени весело машући репићем. „Откуд ово комшија“, ја заустим, а он још прије питања поче: „Ма то ми због Милана, знаш већ…“ Уф, знам, помислим климајући главом. Aутизам. Какве су само муке прошли,  неприхватање неумитнога. Трагање и немирење, борба. Због вакцине је, због ситуације, због… ко зна чега је. Послије су дошле терапије, логопеди, труд и самопријекор, безгранична и безусловна жртва, уз љубав и за љубав. Напокон, сада је дошло прихватање. Па и аутизма има безброј подврста, могуће је живјети са тим, наравно.

„Чули смо“, настави комшија, „да су пси добра терапија за друштво, знаш.“ „Знам“, рекох, „и баш ми је драго што сте се тога сјетили.“ „А рекли су нам да су лабрадори посебно добри, и ето, пријатељ ми поклонио, каже бирај себи, и ја изаберем ову малу мазу мед боје, некако су ми њежнији од црних иако су и они прелијепи“. Ја климам главом, срећан због њих а и због ње, он наставља: „Фиби се зове, али је немирнаааа, то се не смирује никад“ „Полако, још је штене, одрашће, а име јој баш пристаје, Фиби.“ „Каже један мој пријатељ“, настави он „па то је прави пас,  а не к’о они… оштри.“ Смијемо се. „Да, лабрадори су заиста прелијепи, прави пси.“ А она, мала Фиби, скакуће, мази се, препушта. Велике клемпаве уши као баршун меке, кратка длака пријатно мирише, паметне очи као да крију мало туге а у ствари је то доброта и њежност. Дође и Милан, лијепо одрасло дијете, момчић већ, гледа пред себе као да се стиди, не може да покаже емоцију али кад му дође Фиби он се мало покрену и свесели.

Наш мали паркић, опустио током пандемије али и егзодуса према западу, оживи, напуни се. Дјечија игра, вриска и галама сада разбијају тишину напокон, а међу њима и они.

***

Сви сада знају за Живка и Фиби, и научили су да изговоре Љ као љубав, ради њих. Питајте, ако будете пролазили туда.