З А У Ш К Е

Шеткао се мишијим ходом, готово вукући ноге по поду своје собе. Тихо, готово нечујно, јер ако чују да хода, да је устао из кревета, биће галаме. Поново ће да га опомињу да мора мировати, да је ова болест подмукла и опасна, поготово за дјечаке. То му је било најчудније. Зар постоје болести за дјечаке и дјевојчице? Како је то могуће? Није им вјеровао. Одраслима се није могло вјеровати. Стално измишљају неке нове препреке и баријере, нека нова правила и вриједности. Помислио је да је крај са тим онда када је научио да чита, пише и броји. Мислио је да је то довољно за њих, али онда су дошли на ред нови захтјеви, нови задаци.

Још увијек се добро сјећао првог разреда када је на полугодишту, током зимског распуста све заборавио. Није више знао да чита ни пише. О бројевима није ни размишљао колико се плашио да не открију да више не зна да чита. Како да им каже? Како да призна? Опет би био крив, јер се играо превише. Био је стално напољу никада није имао времена за књигу, тако су му говорили. Требало је да прочита лектиру током распуста. Петар Пан се звала та огромна сликовница, о неком глупом дјечаку који може да лети. Ма дај, ко још може да лети? И онда неке виле и патуљци. Таман је помислио да би могло да буде занимљиво када је наишао на Индијанце, али тада је схватио да је и то превара. Нема овдје никаквих Индијанаца ни гусара, то су све биле неке глупе бајке. Ко то још може да гледа?

Izvor: 24sedam.rs

Када је кренуо у школу, након распуста, било је гадно. Знојио се од страха да га учитељица не упита нешто, сакривао се скоро под сто да буде што мање видљив за њу, али и за остале. Трудио се свим силама да се сјети, али није ишло. Све му је било мутно и нејасно. Чинило му се да он не припада ту међу њих, да треба да изађе, да нестане са тог мјеста. Срећом, учитељица је прозивала друге, писала је нешто по табли а он се претварао да пише и прати. Тај дан се завршио добро. Помислио је да ће се тако наставити и даље, да ће успјети да крије страшну тајну од свих.

И онда одједном, наредног дана, када је устао из кревета и пошао у купатило, одједном се сјетио. Поново је знао да чита и пише. Осмјехну се и стаде на вратима собе, поче да замишља слова, велика и мала. Одједном му дође пред очи и оно што је учитељица јуче говорила, било му је јасно, одједном. Досадно, али јасно досадно. Не онако мутно као јуче. Таман је желио да заусти да нешто каже поводом тога, опет је добио критику, треба да се пожури. Треба да се умије, зубе опере, да се облачи. Прање зуба је најгори дио ових обавеза. И умивање је досадно, облачење такође, мада се облачио брзо, увијек. Али су зато много дуже поправљали све на њему, као да он не зна да се обуче.     

 Од тада зна да чита. Више није заборављао. Мада, много пута до сада је пожелио да се никада више није ни сјетио. Иако је било страшно скривати ту тајну, било је љепше него овако, да зна. Сада мора да се претвара да чита, да сједи укочено и гледа у књигу. Гледа у њу, и види неке кривудаве знакове са понеком сликом које му не значе ништа, не привлаче га, далеки су и страни. Некада га прозру па га натјерају да чита на глас. То је најгоре. Умије он то, али као да га боли док чита на тај начин. Било би боље да га оставе на миру да гледа у књигу, нека се чита сама од себе.

Много је љепше, неупоредиво је љепше пикати кликере, играти пола-цијело са сличицама фудбалера, јурити јеленке на брду, играти се лоптом. Па чак је и гађање глином било љепше и боље од тупавог буљења у књигу. Добро, то гађање је понекада прелазило границе јер би се увијек неко досјетио да стави камен у грумен глине, као и зими у грудву снијега. Онда то баш и није било тако забавно, али је ипак било боље бити напољу са друштвом, а не овдје у соби посложеној тако да све запиње под ногу или руку. Сваки покрет који направи, обори или помакне нешто са мјеста, и опет је  проблем. И сад ова несретна болест. Чак је и у школи боље него овако затворен у кућу. Тамо, у школи бар постоји одмор, поготово велики. И увијек постоји нада да ће се школа тај дан ипак једном завршити, да ће моћи доћи кући часом а онда, напоље.

Сад нема напоље, нема наде све док не оздрави. Да ли ће икада оздравити? Ово као да траје одувијек. Скоро и да се не сјећа када је био здрав. Има већ колико, четири или пет дана да је затворен, закључан у овој соби са малим и ријетким изласцима у купатило. Не дају му ни да хода по соби, мора стално да лежи. А ништа га не боли. Измишљају одрасли. Ко је икада чуо за заушке? Каква је то болест? И још кажу: немој да скачеш, да нагло устајеш, немој да ходаш много јер нећеш моћи имати дјецу. Каква глупост! Како ја да имам дјецу? Па ја сам дијете. Шта ће мени дјеца?

Измишљају. Само желе да те заплаше и смире. Добро је то рекао Гласоноша. Послије је сазнао да се зове Гале, у ствари другачије се зове али га тако зову. Паметан је он. Прави је друг. Ево га и сада води ову екипу која је била прва смјена у школи. Играју се, уживају. Још сад кад радници напусте канал за гријање, како ће им само бити добро.

И то, видиш, лажу одрасли. Чуј, копају канал за гријање! Како то може бити? Како може ватра да путује кроз канал? Зар се неће све запалити? Лажу. Све лажу што изговоре.

Гледа прокопан дубоки канал који се спушта са брда од школе, између зграда, потом се некако чудесно провлачи испод бетонског зида и улице, а потом наставља доле низ брдо. Радници стављају неке даске у канал, ударају чекићима по њима као да их исправљају, као да их оне не слушају. Јако ударају, а када заврше са ударањем по даскама, онда сипају бетон унутра у канал. И као да им то није доста, онда у тај бетон гурају неку дугачку цијев или цријево које иде од неке машине која се много дере. Зову је агрегат. Ко зна шта је то? На врху брда, одакле канал долази, виде се неке дебеле цијеви у каналу. Али само до тог мјеста. Сигурно неће ићи даље.

Гале, Хари, Беро и Ђено стоје поред агрегата, смијуље се један другом и нешто говоре. Питају радника нешто, он им одмахује руком. Они и даље гледају у агрегат,  а он гледа у њих. Изненада, агрегат престаје са радом, у тренутку он чује другове како се довикују, објашњавајући један другоме сврху и функцију агрегата. Гласови се стишавају, иако и даље настављају да говоре и показују рукама како се укључује, како се рукује овом машином и како се гаси, вјероватно. Гале је најгласнији, али и други учествују. Радник их сада тјера даље од агрегата, покрива га. Пакују своје ствари, сједају у камион и одлазе.

izvor: strong-indonesia.com

Види, осјећа усхићење код својих другова доле код канала. Не може да их чује, и они њега не виде иако је већ одавно сјео на даску кауча, наслонивши се на даску прозора. Тако му је лакше да буде усправан и да их гледа. Они тек сада почињу да се играју. Као прави индијанци крећу у ратнички плес око аграгата. Откривају га и зуре у њега задивљено, широм отворених очију. Значи то је то чудо од технике што наводно сабија бетон у каналима. Радници га зову бетонски вибратор.

Након краће расправе, погледавајући уоколо да их неко не види са прозора, осврнуше се па сложно почну вући агергат низ брдо, а онда мало удесно, према ћошку љубичасте зграде. Како је ово само било добро. Па они ће одвући агрегат иза зграде да могу да се играју са њим. А ја, сједим овдје болестан. Не могу да мрднем. Који пех, какав баксуз сам ја.

Не стиже да смисли још неку самосажаљиву мисао када угледа своје другове како завршавају вучење, смјештају машину иза ћошка и почињу игру. Прво су га цимали за неки канап, изгледа да желе да га упале, али није ишло. Па су чачкали нешто испод машине, развлачили цијев да се исправи, опет није ишло. Онда су поново почели ратнички плес око њега, не би ли га ваљда уплашили и натјерали да се сам упали, али поново није ишло. Таман су смислили још нешто, када се камион са радницима изненада вратио. Покушао је да их упозори, да им махне кроз затворен прозор, глас свеједно није имао, али узалуд. Камион се заустави, неки радник је тражио своју јакну и пронашао је, потом је сјео у камион и тада неко изнутра повика из свег гласа:

„Нема вибратора! Нема агрегата, јеботе! Неко га је укр’о!“

Сви радници истрачаше напоље. Скакућући уоколо тражили су велику машину. Срећом, њихова галама је упозорила другове, па су се они притајили иза ћошка зграде, вирећи. Мало потом радници посједаше у камион и одоше у журби.

Напокон, помисли. Напокон, помислише и они, прихватише се даље обраде велике машине. Нема горива, помисли. У истом тренутку их угледа како одврћу чеп резервоара, а потом пишају прецизно у њега. То, помисли са осмијехом. Добро су се сјетили, сигурно нема довољно горива, сада ће сигурно упалити. Почеше силно да трзају канап на машини, на смјену, па онда по двојица заједно, али се она сваки пута заустављала кашљући са протестом. Мора да је и она болесна, можда и она има заушке или тако нешто. Скоро да нису примијетили, он сасвим сигурно није, загледан у њихов плес око агергата, када се Црна марица зауставила код прокопаног канала. Два милицајца изађоше из Марице, разгледајући уоколо.

Скоро да се осјетио кривим што их није видио на вријеме, иако није могао да их дозове, чинило му се да је на стражи, да је омануо. Срећом, они су их угледали. Сакрише се иза угла, Гале преузе све на себе. Видио је како им нешто говори, маше рукама и води их око љубичасте зграде. Мало потом они се појавише на другој страни. Ишли су опуштено, говорећи један са другим нешто. То је била стара провјерена фора са муријом: правити се блесав. То су сви знали. Ходали су полако према њима, раздвајајући се и као поздрављајући један другога, уз провјерене фазоне: „Морам кући да учим, убиће ме стара ако одмах не дођем.“ „У реду, идем и ја. Морам да исправим кеца из математике.“ И све тако. Таман су били близу да замакну када се један милицајац продера: „Мали! Еј, ти, мали!“ „Ко? Јел’ ја?“ „Ја, ти. Шта се правиш блесав? Долази овамо!“

Укочио се, као и они доле. Можда и горе него они. Могао је лијепо да види колико су били близу спаса. А сада је готово.

Сва четворица су споро ишли према Марици поред које су стојали милицајци. Ходали су споро, укочених ногу, оборених глава, сви осим Галета. Он је био најстарији, најискуснији, знао је како се то ради. Осмјехну се широко и рече: „Шта је било чико? Што нас зовете? Ми ништа не знамо.“ „Од чега су вам руке прљаве?“ „Од, од земље. Играли се кликера.“ „Аха, а зашто су масне и смрде на гориво?“ „Прљава земља чико. Од жељезаре, знаш.“

Милицајац се лукаво насмијеши колеги и махну главом према Марици, па им рече: „Упадајте унутра, идемо до станице да вас мало оперемо.“

Колега широм отвори оба крила врата на Марици, пружајући руку да првом који дође помогне да уђе, када Гале закука, глумећи плач и страх: „Што нас чико, што нас? Нисмо ми ништа криви, нисмо ми ништа видјели…“

„Улази унутра кад кажем!“

Већ на прагу Марице, Ђено се сломи и поче да плаче: „Нисам ја, нисам ја друже, он је. Он нас је све наговорио,“ показујући руком на Галета. Овај се у тренутку преобрази па прискочи Ђени ударајући га шаком у лице, повика: „Пичко једна, јесам ли рек’о да ништа не говориш.“

Милицајци их лако убацише унутра, држећи сваког за оковратник. За сваки случај један од њих сједе са њима, да се не понови што је било, али и да чује ако имају још штогод да кажу. Хари и Беро су ћутали као заливени, гледајући с времена на вријеме испод ока у Галета.

Био је уморан, веома уморан од толиког стојања поред прозора. Полако се довуче до кревета и полако леже у њега да га не ода звук федера, брзо заспа уморан доживљеним, и досадним заушкама.

Пред вече, када је опет био поред прозора, опорављен сном и топлом супом, гледао је како се под лампом окупљају одрасли, родитељи оних који су украли агрегат, како им је милиција рекла. Вијећали су како да надокнаде штету. Није им било јасно како је то агрегат, онолика машина, могла да „нестане у непознатом правцу“. Знали су да су њихова дјеца исти агрегат мало провозали, поиграли се њиме и оставили га иза љубичасте зграде. То им је и милиција рекла, али и синови након неколико врућих шамара. Шта је вриједило чувати тајну када су све већ пропјевали у станици.

Ко је и када послије тога отуђио агрегат, нису знали. Нико није видио раднике када су накнадно дошли и натоварили покварени агрегат и одвезли у радионицу на поправак. Народној милицији се морало вјеровати. Агрегат је нестао у непознатом правцу, а они нису жељели да се овакав скандал прочује шире, ваљало је штету намирити. Тихо и забринуто су разговарали. У једном тренутку неко од њих нешто рече, па се сви мало засмијаше а мало након тога се разиђоше кућама. Његови родитељи су били поносни на њега јер је био болестан у правом тренутку, а он је жалио што вечерас неће добити батине, као и она четворица.