Ц Р В Е Н Д А Ћ

„Не дај је, не дај Црвендаћ. То, тооо, брани, одлично, браво Црвендаћ“, галамили су бодрећи малог црномањастог дјечака који је покушавао зауставити лопту да пређе замишљену линију голића. Лопта је ударала о његове ноге враћајући се њима поново, а он је и даље чврсто стајао ослањајући се десном руком о груби бетонски зид, његово једино упориште-ослонац у том тренутку. Само да лопта не прође поред њега, само да не прође, а она се наново скакутаво враћала назад у гомилу, која је настављала да се гуша и отима за њу. Дотаћи је, ударити је ногом, то је било најважније, то је био циљ ове игре. Одбити је што даље од свог голића, примаћи је противничком, дати гол, побиједити, али, о томе су мислили само у ријетким и магловитим моментима када би се прилика заиста десила а до тада су шутирали ноге и лопту, лопту и ноге, не жалећи себе ни друге. Зајапурена гомила прашњавих дјечака се вртила око несташне враголанке у дивљем колоплету, а она, и сама зачуђена, збуњена, неодлучно и непредвидиво се кретала час на једну, час на другу страну, често се одбијајући о бетонски зид који је био најсигурнији начин за варање противника. Било је потребно само снажно ударити је, тако да се она укосо одбије о зид, и претрчати противника са друге стране. Али, ријетко је то успијевало, иако су се веома трудили. И Црвендаћ се трудио, као и други мали дјечак на супротном крају игралишта, који је чувао противнички голић. Трудио се да остане и опстане на замишљеној линији за њега великог и превеликог гола, на тој посљедњој линији одбране, трудећи се да изврши задатак да не изневјери. Само најмањи и најслабији играчи стоје на голићима, чекају да се докажу или да порасту довољно, док се остали гурају и трче, постижу голове, праве само њима разумљиву гужву на тих десетак метара бетонске површине омеђене грубим потпорним зидом и каменим ивичњаком.

Игралиште-терен се простире од једног до другог процјепа у високом потпорном зиду у којем се налазе степенице. Оне га на тренутак прекидају, правећи велике нише у које се он увлачи, па поново наставља даље. Оне су склоништа, оазе за одмор скривене дубоко у полумрак, прелазак у наредну етажу. Улична лампа је постављена високо на врху зида, тачно на пола пута од једних до других степеница, од једног до другог голића, јасно обасјава њихово игралиште и међи њихову ноћну територију на којој су своји на своме. Видљиви себи и другима, безбједни у свом свијету.

Друга статива голића је велики камен (увијек се нађе неки, иако се с времена на вријеме изгуби, нестане). Он је постављан на прецизно одмјерену даљину од четири стопе једног од играча, уз обавезно присуство обје екипе. Голић не смије бити мањи од прописаног или од противничког. Сваки пута изнова мора да се намјешта када наиђе неко залутало возило. Поступак се добро зна и предвидљиво је досадан. Возило се протестно зауставља испред великог камена-стативе, строгим звуком сирене захтијева да се макну ти непрелазни, на улици потпуно сувишни објекти. Тада се утакмица зауставља, вихор у главама се на тренутак умирује, иако невољно, камење се склања док возило не прође а потом слиједи поновно пажљиво мјерење од четири стопе. Прецизно и брзо, уз обострани надзор, јер увијек се нађе неко ко жели да закине, да измјери три и по или само три стопе, да смањи ионако мали голић за нападаче а тако велики, превелики за Црвендаћа. Он, као и други дјечак, голман на супротном крају игралишта, збуњено прати мјерење као да се ради о најважнијој и најсложенијој операцији уопште, о којој он и тако не зна ништа. Њих, голмане се не пита много, они су ту само да попуне никоме занимљиво мјесто у тиму,  тако нежељено а тако неопходно.  

Стога су сва возила недобродошла у њиховој малој слијепој уличици, редовно су дочекана са тихим а понекада и гласним протестом играча: „Куд сад наиђе? Могли смо дати гол… Ејјј, баш си сад наш’о да наиђеш. Е, јебига, а баш смо имали добру шансу.“ Ипак, камење се склања брзо, као по команди, да се утакмица настави што прије. Возило наставља даље, уз смркнут поглед возача и опрезно држање самог возила које зашкиљи фаровима у правцу играча, прибојавајући се изненадног ударца лопте или чак каквог каменчића у одласку. Домаћи возачи, који паркирају своје возило на зараван, одмах поред игралишта, дочекују се тише, без видљивих протеста. Утакмица се зауставља на тренутак, док успорени возач не пронађе идеално мјесто за своје драгоцјено, размажено возило. Достојанствено излази из свог Фиће, Стојадина, Шкоде или Принца, полако га осматра, тражи нове огеботине на лиму. Након детаљног прегледа  и закључавања врата са додатном провјером браве и брисача стакла, возач се потом строго окреће прашњавој зајапуреној гомили тражећи свог играча међу њима. Слиједи упозоравајућа препорука да треба прекинути са утакмицом, вријеме је да иду кућама јер већ је касно, прошло је осам, већ одавно.

Игралиште је преблизу његовог лименог љубимца, забринуто и смркнуто одмјерава раздаљину коју лопта може часом прећи, оштетити, огулити боју или још горе, разбити стакло на њему. Све је то било већ безброј пута виђено, све су то већ чули толико пута, па у глас спремно одговарају уз усиљене осмијехе: „Добро вече, како сте… још само мало ћемо да останемо… нећемо дуго, само још два гола…. Осам седам је за нас, а играмо до десет. Пазићемо чика …. (сви возачи и комшије су чике, сви морају да се ословљавају са титулом чика прије имена, а њихове жене су тете, свакоме се обраћа са Ви) не брините ништа, пазићемо ми да не ударимо ваше ауто…ништа не брините.“

Када се досадни чика напокон одмакне, кренувши својој кући, слиједи прикривено намигивање један другом, а прва сљедећа лопта након наставка утакмице завршава на чикином драгоцјеном љубимцу, уз шупљи звук лима којим он болно завијајући дозива власника. Међутим било је касно, власник је отишао а бахато и размажено возило остаје на милост прашњавим играчима, који га пакосно и пријетећи гледају. Сада је и оно било само дио игралишта које припада њима. Само њима.

Ипак, постоји једно возило које дочекују са поштовањем и дивљењем. Доласком тог чуда све стаје, ваздух се згусне. Све акције се прекидају, чак се и лопта умири. Играчи остају укочени у тренутном положају, када наиђе Ајкула. Камење се склања без протеста, али полако, а погледи приковани на префињене линије елегантне лимене љепотице. Она се тихо и достојанствено зауставља без најаве и галаме као друга возила, чека  незаинтересовано да се уклоне препреке, а потом грациозно наставља даље, лагано убрзава показујући своју прикривену моћ. Понекад се чак и јави играчима у одласку, веселим и лијепим гласом своје трубе.  Док гледају за њом, питају један другога: „Јеси ли видио? Шта? Како дише. Како дише? Па лијепо, јес’ чуо оно ффффффф, кад се заустави? Нисам, шта то? Па лијепо, јебо га ти, кад стане ко’ да издува ффффффф, спусти се доле, некако. Ма ја, откуд знаш то, ја то нисам видио. Ја јесам, спусти се, видио сам пред њеном зградом кад се паркирала, како се полако спушта скроз доле и чује се шшшшшш а не фффффффф. А кад си ти био тамо, што лажеш? Не лажем мајке ми, јесам био тамо. Сам? Аха, сам. Пролазио кад сам иш’о кући. И нису те разбили они тамо, нико те није дир’о? Видиш да лаже? Нису, нису кажем вам, није било никога када сам пролазио, било ме је фрка, али тад се појавила Ајкула, баш се враћала кући и он. Ко? Он? Аха, он!  Враћ’о се ваљда са утакмице. Немој зајебават’. У, јеботе, стварно си њега видио? Какав је, како изгледа? Ма, знаш ко, ко, како да ти кажем, ма ко прави фудбалер, мајке ми…чак ме је и поздравио. Е, сад лажеш, видиш да лаже цијело вријеме…што лажеш, тебе поздравио. Јест мајке ми, рек’о »Ђе си мали!« Јоој, ја лагоње, ал’ сере. Ајмо играт’ ајмо, јебо ово, сад ће нас звати кући.“

Већ сљедећег тренутка прашњави вртлог уз вриску и довикивање поново почиње. Треба искористити сваки драгоцјени тренутак, док се нека забринута или уморна мајка не налакти на прозор довикујући једног од играча. Играч то наравно не чује, а и они који чују попут Црвендаћа, јер он је могао све добро да види и чује пошто је био изван вртлога као и његов друг на супротној страни игралишта, они завјеренички ћуте, претварајући се да су потпуно у игри. Прва мајка, која би почела узалудно дозивање, најчешће дозове другу, па трећу својим дозивањем, и тако редом, настаје какофонија дозивања која на крају ипак успијева да привуче пажњу играча. Сада више не могу да се претварају, јер када зове само једна, онда је то небитни инцидент, када зову двије то је гњаважа, али када зову све, онда је утакмица готова. Тада се утакмица неминовно завршава, тог тренутка када све оне беспоговорно загаламе: „Кући, одмах!“ Слиједи мало убјеђивање и покушај преговора као: „Јел’ може још само мало? Само још један гол да дамо…“ На шта редовно добијају већ помало нестрпљиви одговор: „Не може, кући, одмах!“ Али, бар су покушали. Невољно, љутито али на крају послушно, играчи се раздвајају, власник лопте одмах граби враголанку да је укроти и умири. Онако разиграна, могла би да заврши негдје у мраку иза зграде, а сада је нико осим њега више не би тражио. Она је за вечерас своје завршила, није била више занимљива до сутра, до сљедеће утакмице. Сада је још било важно утврдити резултат, сазнати побједника. Уз галаму, међусобно оптуживање полако се разилазе, препирући се који је резултат на крају био. Црвендаћ и даље стоји на свом голићу, бранећи га, широко отворених очију погледава веће и старије дјечаке, не схватајући да је утакмица за вечерас готова. Напокон, један дјечак из његовог тима му прилази, помјера камену стативу уз зид, а њему спушта шаку на раме говорећи: „Добар си био Црвендаћ. Сутра опет браниш за нас.“

Гледајући увис, Црвендаћ упита: „А, што сам ја Црвендаћ?“

„Па, ради џемпера, видиш како је црвен.“

Црвендаћ се осмјехну напокон. Био је забринут све до сада. Бринуо је много о томе како да одбрани свој голић, да се докаже и да постане дио тима. Успио је, био је добар. Тако кажу. А то име, којим су га звали… Плашио се да је то нешто ружно и да му се неће свидјети, ипак, био је то само његов џемпер. Добро, боље је него Буцо као у старом крају. Није знао како је добио тај стари надимак који му се није свиђао, али имао га је од како зна за себе, као да се са њим родио. Тамо у старом крају код болнице, далеко, далеко одавде. Доселили су тек недавно овдје. Замијенили су мали стан у великој згради за велики стан у малој згради. Свиђа му се овдје, иако је и овдје најмлађи, а уз то и задњи који је дошао. Нови колач. Није знао никога од њих, али они су сада знали  њега. Од вечерас је био дио тима.

Галама се расипа и разређује у свим правцима. Играчи се удаљавају сваки према својој зградици. Било је вријеме да и он пође. Али, то није тако лако. Његова зградица је одмах ту изнад њега. Било је потребно само окренути се и поћи кроз зид, уз степенице иза његовог гола. А потом око зграде у мрак. Тешки, густи мрак који је смјењивао раскош уличне свјетиљке изнад игралишта. И тако све до улаза, до спасоносног прекидача за свјетло у стубишту. Сам. Док се гласови других играча удаљавају према њиховим освијетљеним зградицама.

Иде полако до угла који раздваја свјетлост од мрака, провири опрезно, да га други не виде, када види да нема ништа и никога на његовом путу кући, зажмури на тренутак а потом потрча колико брже може. На сљедећем углу, у дубоком мраку се не зауставља, прихвати се руком за олук и спретно обрне око угла, а затим у неколико скокова дође до прекидача. Свјетло обасјава хаустор и полукруг испред зградице. Све је празно… и мирно. Као и увијек.

Поцупкује уз степенице, долази до свог стана. Без куцања, без устезања, отвара откључана врта, улази мало бучније него уобичајено. Изува ципеле и погледа родитеље који су мало скренули погледе са телевизора, упитно га гледајући.

„Нисам више Буцо. Сада сам Црвендаћ.“

Окрену се и пође према својој соби. Родитељи прво зачуђено гледају за њим, а потом се погледаше забринуто на тренутак, вртећи безгласно главама. А онда слегоше раменима, као да хоће једно другом да кажу: „Одувијек је био чудан.“ Окренуше се ка телевизору у тренутку заборављајући на Црвендаћа.            

izvor: aura.ba
Tags: