О СНОВИМА И ЛЕГЕНДАМА

Након Лашванског тјеснаца, ријека Босна се мало умири и притаји, а онда нагло забрза као истиснута, бјежећи из те клисуре која на тренутак запријети да ће је зауставити, спутати. Већ мало након тога наиђе она на каскадне плочасте стијене, које као да су неком великом моћном руком послагане под њу у намјери да се она мало опусти од сталног пробијања кроз гудуре и брдске масиве. На тој каскади се она одмара, журећи. Клизи лако преко равномјерно послагане плочасте калдрме као преко широких плитких степеница које се спуштају низводно. Од брзине и лакоће она почиње да се кити вијенцима пјене за љетних дана, па онако лакомислена и још увијек млада, брзоплето пређе свој вјероватно најљепши дио тока. Оставља Дривушу са лијеве и Тишину са десне стране, не погледавши их. Разиграна и весела не примјећује да улази у још једну котлину, нешто мало веће проширење међу брдима, каква је већ виђала до сада. Скоро незаинтересовано почне да успорава разочарана још једним, већ виђеним призором, пада у благу депресију због успоравања и досаде. Тако јој се чини у првом тренутку, а онда као да јој почну долазити неки звуци и одјеци изокола. Не разумије их али све чешће и јаче их чује, почне да их ослушкује, покушава да разумије.

Разни гласови, тихи шапат допире одасвуд, али она разумије само једну ријеч. Прича. Или је то ипак била множина те ријечи, приче. Још увијек помало намћораста због губитка лијепих вијенаца којима се на тренутак окитила, смркнуто погледава уоколо, али не види ништа ново, само велика брда која се размичу пред њом, ни по чему посебна или различита од оних које је до сада виђела. Већ пожели да им одбруси, да их ућутка када зачује чудне непознате ријечи, Бистуа Нуова. Погледа удесно, опет ништа, обичан крај, ни по чему различит од других. Не разумије зашто то мјесто има такав, њој неразумљив назив. Таман заусти да пита откуда тај назив овдје, усред ничега, јер они који су давали таква загонентна и помало мистична имена одавно већ не постоје, а добро је знано да они нису никада залуд ниједно име дали као што нису нигдје залуд зашли или насеље подигли.

„Па шта..“, нестрпљиво поче, али је глас шапату сличан опет прекиде па изусти „Клопачке стијене…“

Погледа високо горе изнад тог латинског мјеста и заиста угледа мало необичан призор. Види велики брдски масив прекривен густим шумама које као крзно огрћу широко заталасана брда, подсјећајући је на леђа неке огромне митске животиње. Она се изненада завршавају, а онда се нагло из крзна ка небу устремљују бијеле глатке стијене чинећи врх масива сличним некој огромној кули. На врху куле је зараван а на њој шума и густиш, који као да се нагиње, стрмоглављује и као да  провирује доле на стијење, не дозвољавајући му да се сједини са облацима.

„Хмм, занимљиво“, помисли ријека, заинтересована у тренутку. Настави да разгледа уоколо прекраћујући досаду монотоног мијењања правца и све успоренијег тока којим је била присиљена да иде. „Откуд тај страни назив овдје,“ упита помало флегматично, глумећи незаинтересованост уз куртоазну љубопитљивост. Није сумњала да ће одговор добити, овај глас или гласови су били упорни и досадни. Очигледно је ово нека патетично-егоистична манифестација локал патриозма, претворена у шапат и гласину. И, заиста, одговор дође веома брзо. „Римљани..“, зачу шапат уоколо. „Имате ли овдје какве терме, топлу и здраву воду? Да ли је ово нека значајна раскрсница? Каквог значаја је то за њих могло да има?“, упита она саркастично, мало фркнувши успут, иако је одговор већ знала. „Немамо терме. Нисмо раскрсница. Немамо значај.“ „Па зашто и откуда Римљани,“ упита помало злобно, очекујући да се шапат збуни и постиди, али након краће шутње зачу само, „Не знамо. То је дио легенде. Нико то не зна.“

„А зашто Клопачке стијене?“, већ добрано љута упита.

„Не знамо ни то. Али, халке…“

„Халке? Ваљда се каже алке, а не халке?“

„Можда, али ми кажемо халке.“

„Добро, нека вам буде. Шта са њима?“

„Горе су, на врху стијена.“

„Горе? На врху?… Откуд, како?“

„Кажу, да су то велике халке, за везивање бродова.“

Погледа горе поново, скоро се изврну наопачке од вратоломног погледа у ту висину, поћута мало па поче да се смије. Искрено и подсмјешљиво у исто вријеме. „Бродови…“, понека ријеч јој се кроз смијех  отимала, „халке….алке…“ Нагло се заустави као да није ни почињала да се смије, љута због губитка времена строго упита: „Бродови? Бродови на тој висини?“

„Тако је. Ово је некада било велико језеро, или можда чак и море…“, чу познати успавани шапат.

Сада је било доста. Све је могла да поднесе, тјеснаце, оштро стијење, мостове и све што иде уз њено биће, али глупост није. То јој је одмах изазивало мучнину и бијес.

„Па да ли сте нормални? Бродови и алке на тој висини? Језеро или чак море у које се ја утапам? Па мене онда не би ни било, да ли вам је то јасно….“

Стресе се од љутине која је нагло дошла, а нагло ће и отићи знала је, али сада док траје ужива у тој својој привременој махнитости. Огледава се уоколо, тражи некога да се искали, да истресе бијес не дозвољавајући му да се купи и стоји у њој. Готово радосно дочека тихи глас, шапату сличан, како наставља: „Ми смо тако чули. То је легенда…“

„А није вам пало на ум да су те АЛКЕ дио прибора који су неки копачи-рудари учврстили горе, да могу да се спуштају низ литицу. Није вам пало на памет да то нису Клопачке него Копачке стијене? Није?“

„Не,“ настави шапат, „јер имамо Клопче, село испод стијена. Зато и јесу Клопачке стијене.“

„Ооооо…. Тешко је са вама, знате.“ Стресе се мало, замисли се, па повративши присебност (ред је да госпођица не губи присебност дуже него што је то потребно, помисли), упита: „А није вам вишка то Л иза К. Па да једноставно буду Копачке стијене, Копче и тако даље….?“

„Није,“ рече шапат стидљиво „нама је љепше овако.“

„Аааахххх,“ уздахну, не желећи више да губи вријеме на испразне разговоре. Настави да разгледава мјеста која су се смјењивала десно од ње, Перин хан, Луково поље, Радаково… „Предвидљиво досадно,“ помисли, лијено се ширећи и протежући успорена све чешћим благим кривинама свога тока. Скоро уснула од љености, изненада угледа брдо које се уздиже испред ње, пријечећи јој пут. Осјети нагли убод љутње и бијеса, како је преплављује. Таман заусти да врисне од муке због тако безобразног, наглог скретања, готово у лакат, кад опет зачу шапат: „Одмут, Бојин вир, Вучијак, Змајевац, Вилино поље…“ Погледа лијево од себе, и опет не видје ништа посебно, осим што се иза наглог, за њу присилног скретања у десно, котлина отвори, постаде љепша и угоднија благо се таласајући на обје стране њеног тока умирујући је а да то ни сама није примијетила. Ипак, остаде доза љутње и горчине када проговори, иако није тако мислила знала је то, али против себе ипак није могла. 

„Опет приче и легенде. Мислила сам да смо са тим завршили.“

Глас је искричаво шушкао говорећи јој нешто. Није разумјела ни ријеч, али је знала да одговара потврдно, да овдје има још тих прича. Ни сама није знала зашто јој се расположење изненада поправило, готово да је жељела да се осмијехне искрено, у задњем тренутку се примири и поче да запиткује, као чудећи се.

„А зашто Змајевац? Да то можда није мјесто гдје су се некада борили змајеви, или су се гнијездили ту? Или је неки храбри витез…“, не издржа па се мало полугласно закикота, ипак, стрпи се очекујући већу славу у накнадном понижењу шапутавог гласа, настави: „Вучијак је од вукова или вукодлака, је ли тако? Вилино поље од вила које су се ту играле, а у Бојином виру мора да се нека Боја удавила у муљу Одмута…“, подсмјешљиво и славодобитно гласно се засмија на крају, иако јој је мало, али само мало било жао шапата, замишљајући га како се постиђен загледава испред себе тражећи иоле достојанствен одговор. Али, он се јави врло брзо, непостиђен, ипак и даље мало као збуњен или изгубљен, само рече: „Ни то не знамо, и то су легенде…“

„А шта ви знате? Колико видим, ништа. Само приче, приче, приче. Као да од снова живите. Само сањате, приче смишљате и легенде стварате, па опет сањате.“

„Ово десно,“ настави шапат скоро равнодушно, као да је није чуо или није марио за њене изливе нестрпљивих протеста, „ово је Билимишће…“

Она преврну очима на незграпну конструкцију слова на крају ријечи, ипак, не желећи поново да се упушта у бескорисну расправу, да губи вријеме на исправљање њихових грешака и неправилности, прећута. Заусти да га нешто упита, а глас настави даље као добар и стрпљив водич кроз снове: „А ово испред тебе је Дрвени мост…“

„Дрвени? Дрвени мост? Ово је теби дрво? Па чак и ви снени, успавани гласови би требало да видите, да знате разлику између дрвета и бетона. Ово је колико видим бетонски мост са челичном конструкцијом. Прилично савременог изгледа. Рекла бих прилично нов мост.“

„Тако је, у праву си…“

„Па зашто онда Дрвени мост?“ „Био је некад, дрвен.. и мост је био…“ „Некад био. Па је срушен а на његово мјесто постављен овај нови, бетонски. То ми говориш?“ „Да, тако је. Био је дрвен а сада није…“ „Па зашто му онда дадосте то име Дрвени мост, када више није дрвен?“ „Овај нови је још млад, још није добио име. Треба вријеме да прође, име да се заслужи, а… и љепше је овако…“

Увидјевши да нема сврхе да га даље запиткује, да се глас не обзире превише на њена злобна подсмијавања, она настави полако, даље испод моста, загледајући његове стубове и скривену површину, само њој видљиву. Учини јој се да ју је мост у три елегантна скока прескочио, журећи даље у непознато. Осјети благо, али само благо поштовање, уз мало љубоморе. Настави даље, посматрајући камене стубове старог моста који су стојали као да чекају некога да на њих набаци нову газну површину, да поново постану корисни некоме. Чекање је било узалудно, они су били празни и сами. Довољно близу новог да га са завишћу загледају, довољно далеко, да се нека лудо смиона глава не усуди на њих да наскочи. Лијепи, камени споменици прошлих времена тужно су подносили своје залудно постојање.

Расположење јој се поправи, свесели се мало од туђег јада, не примијети како се дијели и раздваја. Оно под мостом и око празних стубова је свјесно учинила, да их боље обухвати, спозна. Али сад одједном осјети како јој се добар дио суштине одвоји улијево, нестаде иза повелике аде. Уплаши се у тренутку. Мада, иако ни сама није знала зашто и како није губила на снази и моћи, само се дијелила, а опет… И онда угледа њу, како јој лијеже у наручје и пуни је.

„Оооо, а ко си сад па ти?“, упита са олакшањем схватајући да њена десна притока попуњава насталу празнину њене суштине, унапријед се радујући већој моћи и снази коју ће имати након аде.

„Ја сам Бабина ријека,“ уморно и са видним олакшањем узврати придошлица.

„Бабина или Бабин?“ „Како то мислиш?“ „Ха, па нема те за мало већи поток а тврдиш да си ријека. Ето, како мислим…“ „Ријека сам, немој да вријеђаш!“ „Охо, госпођица је мало сујетна, је ли?“ „Нисам госпођица него госпођа, и нисам сујетна, само ти говорим оно што јесте. А, и чула сам већ да си ти мало…на своју руку.“ „Ја? Ја да сам мало, како рече, на своју руку?“ „Да, ти!! То сви знају“

Несхватљив и ненадан, али опет њој тако предвидљив бијес је преплави, устреми се према овој малој госпођи на крају свога пута и према свима који тако мисле о њој. Како се само усуђује, како може њој тако нешто да каже. Ипак, неподношљива радозналост њеног бића је морала да се задовољи. Морала је да чује све што се о њој прича (очекујући наравно само лијепо, истовремено се припремајући на жестоку реакцију, ако то не буде тако), зато прикри мало бијес који је кључао у њој, смири га на тренутак. Ма како било лоше што је ова незнанка имала да каже о њој, ипак је било нечије мишљење, суд о њој, а то је било тако нужно да чује. Морала је да зна шта мисле, шта говоре, шта сањају о њој, јер она је тако јединствена, тако лијепа, тако…

Привидно мирно, проговори својим најљубазнијим гласом, добро се чувајући да не ода притворност своје замисли. Помисли на тренутак како може бити њежна, пуна разумијевања и доброте, уђе у улогу, па изусти најљепшим и најњежнијим гласом који си је могла замислити: „Шта то сви знају, о мени?“

Бабина се мало усука и као постиди, помисли велика ријека, гледајући је искоса као да је проучава и мјери. Није знала, није могла да појми да је то у ствари само било трпљење ње старе и на измаку, ове младе јогунасте ријеке којој је све унапријед дато. Величина и моћ, љепота коју је тако бахато расипала, снаге које још увијек није била свјесна и краја пута на који уопште није мислила да ће икада доћи. Стара дама, иако мала и незнатна, поредећи се са овом великом ријеком којој се предавала, имала је мудрост коју вријеме или боље рећи у њиховом случају коју пређени пут носи.

Уздахну дубоко, премишљајући се. Заусти да јој каже оно што јој је заиста на уму и што на крају крајева сви већ знају, да је муханата, да је каприциозна, сама себи довољна. Да је пуста и упуштена својом раскошном природом, да не мисли и не брине о другима него се само сама у себе загледа, заљубљена преко сваке мјере у своје биће, несвјесна да постоје и друге ријеке, много веће и много љепше од ње. Добро, љепота је ствар укуса, можда она и јесте најљепша или једна од најљепших, али, величина је веома мјерљива, а она свакако није највећа, ни близу тога. Како да јој то каже, а и чему? Зашто? Ускоро треба да јој се преда, да тече са њом даље у њену судбину. Па зар треба још овако стара и уморна да се с њом свађа и раздваја, да је трпи све до њеног краја, када ће неминовно и она почети да схвата своју природу, ако је икада докучи. Али, сада још увијек не може, није спремна. Зато се умудри. Сваким прихваћеним потоком је постајала таква, чинило јој се да се та мудрост и стрпљење накупљало са сваког камена који је прешла, а ипак, још увијек се сјећала себе овакве, пусте и плахе како жури не обзирући се уоколо превише. Проговори благо.

„Лијепа си, и велика си.“

Велика ријека се видљиво опусти, смијешак јој се наслути испод намргођене, унапријед већ мало намрешкане површине.

„Заиста?“ „Да. И воле те. Сви те воле.“ „Сви?“ „Па добро, неки можда мало мање, јер су твоји каприци понекада превише за њих, али на крају када све прође, воле те. Опраштају ти твоје повремене лудорије.“ „Сви мисле тако? И ови гласови уоколо?“ „Који гласови?“ „Ови које чујем с времена на вријеме. Шапућу ми нешто, говоре стидљиво па онда одједном нестану. Зар их ти не чујеш“

Бабина се замисли и мало окрену уоколо, схвативши на шта ова мисли, насмијеши се па настави:

„Ах, ти гласови. Да, да и ја их понекада чујем, али већ сам мало огуглала на њих. Знаш, стара сам, није ни чудно. А поред тога,“ направи значајну станку, са свјесном намјером, „ја те гласове помало и сама правим.“ „Ти значи, ти си та која….“ „Не, не нисам само ја. Али, и ја их помало правим, како ти рекох. Зато их и нисам толико свјесна као ти.“ „Хмм,“ опрезно и неповјерљиво поче велика ријека поново да се устеже и запиње, „не разумијем. Морам да признам да не разумијем, иако нерадо то кажем. Како то мислиш?“

„Недостаје ти мало стрпљења и воље да слушаш.“ „Али ја…“ „Пролазиш олако, не питаш не застајкујеш, не учиш. А постоје многа лијепа мјеста, искуства која лако можеш да стекнеш, ако желиш.“ „Па ја стичем и растем, стално растем, све сам већа од како знам за себе.“ „Али не питаш?“ „Зашто да питам, све ми се даје само од себе. Не разумијем. Поново сам то рекла, и опет нерадо то морам да признам.“ „Искуство. Вријеме. Ето, мени није тешко да признам да не разумијем, није ми тешко да питам.“ „Добро, у реду. Нека ти буде. На шта мислиш тачно када ми говориш све ово?“ „Управо на ово. Већ смо нешто постигли. Још само да преузмеш све ово што имам, па можемо да наставимо даље.“

Велика ријека уздахну трпељиво. На неки чудан начин ју је ова мала стара госпођа умирила. Осјети благо поштовање чак и зрнце симпатије према њој, иако су јој у дубини још увијек дивљале страсти саплећући се у мутним вировима, ипак, површина јој је остајала мирна па чак и заинтересована за оно што јој је мала стара ријека доносила. Помирљиво, желећи да исправи лош почетак њиховог сусрета, упита је: „Како Бабина? Откуд? Зашто?“

Осјећајући да је направила добро, задовољна собом али не ликујући, мала ријека на крају пута, одговори:

„Ех, то не знам. Заборавила сам. Дуго то већ траје, знаш.“

„Али, ако постоји Бабина онда мора да буде и неки дјед. Не може она сама да буде. Зар није тако?“

„Тако је. Можда је и био неки дјед, или дједови. Али сада, заиста то не знам.“

Све више заинтересована, велика ријека поче да је пропитује, искушавајући безгранично стрпљење старе ријеке.

„Реци ми нешто о себи. Одакле долазиш, куда пролазиш? Шта си све до сада видјела? Пренеси ми. Сама си рекла да ми недостаје искуство и знање. Хајде, почни са причом.“

„Пааа, нема ту много шта да се прича,“ поче стара ријека са благим смијешком, „ја, иако сам стара, нисам нека велика ријека као што видиш. Нисам ни превише дугачка. Само сам стара.“

Направи малу станку да предахне, да смисли, да се сјети, а у ствари је тражила пажњу, потпуну пажњу младе необуздане ријеке пред собом. Настави.

„Није тако далеко мјесто гдје извирем. Испод Пепелара, мало укосо преко пута тог брда. То ти не значи нешто…“ „То су вјероватно мјеста гдје су палили угаљ, пепео-пепелари. Мора да је тако?“ „Можда, ма… вјероватно је тако, али ја то и тако нисам видјела, само сам чула. Извирем испод, постајем бујан млади поток и журим низбрдо. Улазим у кањоне и клисуре, пролазим кроз села. Нека су добила име по мени, а нека и нису. Лијепа сам и весела. Има много љепоте тамо гдје пролазим. И онда…“

„Шта? Шта онда? Реци ми!“

„Хмм, и онда ништа. Неочекивано и тако, тако брзо сам ту у близини. На крају. Улазим у ову малу долину одмах ту иза и стижем у Црквице, наједном знам да сам скоро на крају пута.“

Брзоплета и нестрпљива, знања жељна иако несвјесна тога, велика ријека се одмах устреми на оно мало што јој мала даде.

„Црквице кажеш? Тако се зове та долина иза тебе?“

„Да, тако је зову. Мада има и других имена.“

„Зашто Црквице? Је ли то множина или деминутив?“ „Молим?“ „Ма, мислим ако су Црквице, мора да има више цркава, а уз то су још и мале, па зато црква-црквице, разумијеш, деминутив-множина…“

Мала ријека се благо насмијеши не схватајући велику у потпуности. Није могла да појми зашто се неко бави таквим тривијалностима, а опет, нека јој буде. Можда је то њен пут, њен начин. Нека јој буде.

„Нема ту цркава. У ствари, има једна, чула сам. На путу за Сметове. Само једна, и она сасвим сигурно није тако мала да би се могла назвати црквицом.“   

„Па зашто? Откуд Црквице као назив?“

„Аххх, не знам. Или можда…“ „…Знаш, али не можеш да се сјетиш?“ „Тако некако. Чини ми се да сам знала, али се то некако изгубило у магли. Превише их је, тих сјећања.“ „Чега се сјећаш, помоћи ћу ти, покушај са малим, било чим.“ „Ехх, ти млада и велика, али хајде, да покушам.“

Зажмури у покушају да се сјети, замисли се дубоко, али само крпе магле види како се развлаче и плове уоколо. Из магле извиру сјећања, на снове личе. Не може да их разликује, да их раздвоји.

„Не могу,“ проговори, „мало тога могу да призовем, само магла и понека сличица. Чини ми се да у магли постоје неке колибице или гомилице, доста њих, па опет магла или је то дим. Међу њима има и таквих које зову црквама, постоји и неки дјед.“ Насмијеши се, као да се сјећа нечег лијепог и њој драгог.

„И дјед?“

„Тако је, и он је ту. Он је велики, сви га поштују. Стар је као и сваки дјед, али некако другачије стар. Није уморан. Сви га слушају а он говори, полако и лијепо.“

„Знаш,“ озбиљно и помало забринуто проговори велика ријека, „мени то на јерес помало личи.“

„Тако је,“ мала стара дама нагло отвори своје очи, обрадована ничим чини јој се, али ипак обрадована, „и мени то личи на јерес. Али сада на крају пута, могу себи да дозволим такве мисли и сјећања. Јеретичка. Сад ми то не звучи тако ружно и застрашујуће.“

„Можда си због тога и заборавила, да не дођеш у искушење поново у јерес да западнеш.“

„Ко зна? А опет, и данас је јеретичко вријеме, слично је као онда.“

„Зашто је слично?“

„Људи око нас живе лијепо, скоро па срећно, као и онда, у то вријеме.“

„Хоћеш да кажеш да се лијепо живи у јеретичка времена? Како то изгледа?“

„Мирно, и скоро па спокојно. Као да сањају, као да живе своје снове.“

„И до када тако?“ „Док не дођу неки нови прогонитељи херезе.“ „Који су то?“ „Они који не дозвољавају људима да живе на погрешан начин. Који пазе да људи не буду превише срећни и спокојни.“ „Има их и данас као и ономад?“ „Увијек их има. У сваком времену и на сваком мјесту.“ „Аааа, а ти мислиш да то није у реду?“ „Не, ја не мислим ништа. Ја сам ријека. Ја не треба да мислим, само треба да течем. О томе требају они да мисле, да се сјећају и памте, ако могу и знају.“ „Мислиш да не могу?“ „Чини ми се да не. Ето, сада је све у овој долини црвено и на прољеће подсјећа. Читаво ново насеље, улица, школа, кино. Све што направе једним именом називају. Све им је у знаку прољећа и тог једног дана, а стари назив, Црквице, се памти онако, успут.“ „Можда је то добро, праве нови свијет, дају нове називе, да памте и да се сјећају.“ „Нисам сигурна. Чини ми се да би боље било да се сјећају… од Кулина бана…“ „И добријех дана! То знам, чула сам већ негдје.“ „Е, тако је.“ „Има ли наде да ово јеретичко вријеме потраје?“ „Не знам. То вријеме је пред нама, заједно ћемо га проћи.“

Необично ућуткана, замишљена и примирена, велика ријека се отвори и прихвати малу ријеку која са лаганим уздахом олакшања уплови и стопи се са суштином велике ријеке. Наставише даље као једно, мало потом прођоше аду па се стопише са раздијељеном суштином велике ријеке која је до тада радознало рагледала Јалију. Она се изненади и обрадова када угледа своју раздвојену половину. Наставише даље лагано, разгледавајући лијево и десно, већ најављено јој Вилино поље, потом и Камберовића поље са десне стране, па Блатушу и све даље и даље, прикупљајући успут потоке и рјечице на које је наилазила.

Велика брда су се надносила на њен пут, пријетећи да је спутају и потпуно зауставе, али сада више није тако брзала. Много је још мукотрпног пробијања кроз кланце и клисуре пред њом док не стигне у велике равнице, биће још прилика да она покаже своју ћуд, биће. Гласове више није чула, као да их је упила у себе да буду дио ње, чини јој се.