УЗАЛУДАН ТРУД
збирка кратких прича Елиса Бекташа
Постоји једна стара изрека или језичка мудрословија која је употребљавана у разним облицима и приликама, а коју ћу ја сада употријебити на свој начин са истим или сличним смилом, а мени се чини, свакако крајње субјективно, да је овај облик најтачнији.
„Лако је младу особу увести у рат и задржати је тамо, али је тешко или готово немогуће ту исту, некада младу особу, извести из рата, уколико наравно тај рат она преживи..!“
Ова реченица или изрека или мудрословија је чини ми се најкраћи и најбољи опис збирке кратких прича „Узалудан труд“ Елиса Бекташа. Иако објављена 2020. године, ја сам на њу наишао тек сада. А толико сам пута до сада написао да не постоји увид у вишњи промишљај зашто и када ће нека књига доћи до неког читаоца. Тако и сада, ко зна зашто је то добро и зашто баш сада.
Сплетом околности или неким другим коинцидијенцијама, испоставило се да смо аутор ове збирке и ја рођени у истом граду. Ја истина нешто старији (добро старији) али смо имали несвјесно укрштање наших судбина у облику исте учитељице у основној школи. Ја, сва прва четири разреда а он само један. Али, и то је нешто. Потом исти град, исто радничко-пролетерско окружење, исти жељезни ваздух тога града који је породио до почетка наших изоглава деведесетих година многа племенита имена и особе из свијета културе, спорта, науке. И, то је био крај. Тај почетак те несретне декаде. Од тада, тај град, али и сви други градови бивше нам домовине не порађају племените него алаве и балаве. Нема више великих пјесника, књижевника, спортиста, научника… Само тишина и мрак. Чини се да ће одласком ове генерације рођених и стасалих за ратове деведесетих, овдје настати празна рупа за трпање којекаквог отпада са нама некада тако драгог Запада. А писаће се неким немуштим језиком који ће им додијелити АИ алгоритми. О говору нећу, било би превише у овом тренутку.
Често се дешава да аутори збирке кратких прича наслов дјелу додијеле по једној од њих. Можда она која им је најдража или субјективно најбоља прича, или она која највише одговара ауторовом менталном склопу у том тренутку. Прича по којој је збирка добила назив јесте лијепа и симпатична прича о инжињеру-нежењи и његовим пријатељима у Зеници педестих година прошлог вијека. Али, ја не бих збирци дао овакав назив, иако је ова прича лијепа, него нешто потпуно изван насловног контекста прича у збирци.
„Опроштај“ или „Опраштање“ по мом личном мишљењу овој збирци би боље стајало као наслов. Оба облика, у својем двоструком схватању могу упућивати на праштање некоме, али оно битније по мени могу да значе и опраштање од тог облика и начина живота о којем је аутор говорио у својим причама. Иако је рат најдоминатнија тема свих прича, јер се на њега враћамо чак и узгред, није само он тема Бекташевих прича. Он прича и говори и о неком другом времену или временима, о неким другим људима који више не постоје, о топонимима родног града који он „више не воли“ о свему ономе што га је дотјерало до ове тачке гдје се сада налази. Када поменух родни град који он више не воли, то је само фраза, иако често и жестоко испљунута, па ипак остаје мало горкаст укус након испљувка да тај родни град мора да се воли, јер је лијеп у свој својој скученој котлини, ипак је то један веома лијепи град. А то што га сада не волимо, то је метафора на људе који су тамо сада доминантни, као и у свим нашим градовима. А град ће, вјерујемо, једног дана да се опорави, да стресе са себе све накупине и буде поново онај стари… Тако вјерујемо и тако се надамо, за све наше родне градове који још увијек постоје.
Писање је тежак рад. Ко не вјерује нека покуша, ако умије и може остати у ретку до краја странице. Али писање је и терапеутска активност уколико аутор има потребу да испљуне из себе све накупине на души које су се годинама лијепиле отежавајући сан и миран поглед, умјесто тога доносећи дивље осматрање свијета око себе и немиран сан из којега се будиш ознојен, а и сам не знаш зашто. Или, добро знаш зашто.
Искрено се надам да је Елис Бекташ објављивањем ове збирке (а само аутори знају како то изгледа када се твоја књига породи на твојим рукама) пронашао, ако не миран, а оно бар сан који дође понекада, да не посматра свијет око себе као непријатеља него као сапатника, и да му се напокон радује. Бар мало да му се радује. Искрено се надам да је рат изблиједио након објављивања ове збирке, јер када се нешто каже, када се напише, онда је је ријеч изречена и нема повратка, онда … можемо даље. Иако ће оно од прије заувијек остати у нама, рат из нас никада неће у потпуности изаћи, али ћемо ми барем научити како да живимо са њиме у нама. Да га трпимо и жалимо себе саме што смо тако несмотрено и олако ушли у њега, не знајући да он заувијек остаје у нама.
За оне који рат нису искушали (благош њима) ова збирка је наук, путоказ, наравоученије шта послије њега, и да ли у њега уопште ићи. Данас, када се младе генерације заносе пустим причама својих старијих који су наводно тај рат видјели, најчешће на малим екранима и ју тјуб клиповима, било би корисно причати овакве приче, о томе шта рат начини младим људима. Али, не кроз видео игрице, него заиста у најреалнијем окружењу, како рат разара друштво и ум сваког појединца. О томе треба да уче.
Аутор пише хумским језиком, како сам каже, уз честу употребу турцизама који његовим текстовима пријају. Употпуњују га дајући лијепу и прецизну слику краја и људи о којима пише. Врло је јасно о коме пише и какви су то људи који изговарају често глас Х у ријечима као што су махмурлук, кахва, лахко… Ово није усиљена, него природна употреба архаизама који се и данас користе, али понекада на погрешан начин. Овдје они имају мјеру и своје мјесто. Сам назив хумски језик је по мени ауторов начин да сарказмом подухвати нововјерце и новојезичаре, по мени веома успјешан сарказам, иако у овом називу има и те како дубоке истине. Наиме, још одавно наши лингвистичари тврде с правом да се најчишћи облик нашег језика још увијек налази у Црног Гори и Херцеговини. Ова тврдња је вјероватно и данас веома тачна, али аутор иде даље па се мало шали, или боље рећи спрда са онима који су преозбиљно схватили скеч из Топ листе надреалиста о језику. Ако се присјетите, „чувени лингвиста“ у том скечу побраја називе језика илити различите језике у нашим крајевима, па нас обасјава са: српским, хрватским, босанским, црнским и горским језиком. Колико се сјећам тог скеча, „чувени лингвиста“ није споменуо херцеговачки или како Бекташ каже хумски језик, па он то исправља својим сарказмом на крају књиге.
Иван Клајн, заиста познати и признати предратни лингвистичар је устврдио да ми користимо један језик, ма како га звали. Чак и поред силног труда појединих националних романтичара да тај језик оскврну и извитопере неким ингениозним упадицама, и даље је по Клајну 95% тог језика исто, са малим регионалним разликама.
Зато ми се та тврдња о хумском језику веома допада као и ова збирка коју од срца препоручујем.