ВРАНЕ

Живим у центру града у старијој згради. Уоколо је још таквих зграда грађених у неко другачије вријеме. Између њих су мали паркови, паркићи, травњаци са доста већ одраслог дрвећа. Свако јутро пијем кафу на истом мјесту, испред великих стаклених врата балкона кроз која гледам дрвеће које ми заклања видик на остатак града. Одмах испред балкона је крошњата липа, готово могу да додирнем њене гране. Иза ње је бреза, равна и витка, мада се и она са годинама разгранала. Мало десно је бор, неки од бројних врста, или је то јелика, не знам, али нешто је зимзелено и велико. Ова три дрвета ми заклањају видик скривајући и мене, спречавајући ме да постанем воајер или да будем жртва неког другог воајера. Безбједан сам, чак и зими када лишће опадне, густе гране ме штите од погледа, као и друге од мојих.

У рано прољеће, када се дани мало издуже, када јутарња свјетлост почне да долази много раније, лијепо је посматрати како се појављују први пупови, како се дрвеће буди ситним малим покретима у гранама када је лишће још далеко али је сасвим сигурно да долази. Тада почиње иста, увијек иста прича о борби за липу, јер она има широку богату крошњу идеалну за гнијежђење, за дом.

Први се јавља голуб гривњаш. Он долази најчешће сам, иако увијек живе у паровима, али једна јединка долази као извидник тражећи станиште, мјесто за гнијездо. Он се појави десно у крајњем дијелу липове крошње, тимари своје перје, разгледа и изгледа лијепо. То су велике птице њежно сиве боје, са бијелим оковратником као огрлицом и малим бијелим крајевима на крилима. На крају репа имају плаво перје, готово индиго плаво. Имају малу округлу главу са зачуђеним малим очима и складан мали кљун. Када се гласа он као да прича, као да говори њежним гугутавим гласом који личи на жубор, звучи веома пријатно и пријатељски. Његова исхрана је искључиво биљног поријекла, храни се између осталог и сјеменкама липе. Уопште дивљи голуб изгледа племенито и складно и поред своје величине а када су у пару онда изгледају крајње симпатично, чак дирљиво лијепо.

Одмах по његовом доласку, на другом крају липове крошње се појављује врана. У ствари то је чавка, једна од подврста из породице врана. Ово је ружна птица сиво црне боје, здепастог тијела, снажна али ипак знатно мања од дивљег голуба. Чавка-врана има велику округлу главу са снажним, опасним кљуном. Она је сваштождер неријетко се храни људским отпацима, биљног али и животињског поријекла. Оно што код ње одмах привлачи пажњу јесу њене свијетле урокљиве очи. Њене очи су широм отворене као и код других птица, као и код голуба, али вранине очи су нарогушене и опасне, оне сијеку уоколо непријатељски. Ова је стражар, она је извидник који долази да чува крошњу. Како је знатно мања од дивљег голуба она га не напада, она само стоји и рекло би се незаинтересовано посматра. Не гласа се у том тренутку, не говори ништа све док не треба да да знак за узбуну, а тада се зачује ружан крештећи звук, као парање платна, само много гласније. Тада се, када она да знак за узбуну, појављују и друге чавке-вране. У тренутку се ствара њих десетак или чак и више, прво окружују свога извидника стражара а потом се опасно окрећу према великој лијепој племенитој птици плашећи је својим хорским крештањем а потом када се довољно охрабре галамом и скакањем са гране на грану крећу ка уљезу којег желе да отјерају. И наравно, успијевају у томе. Дивљи голуб одлази уплашен, а чавке-вране одлазе са липе у неки од тавана у близини гдје имају своје страшно царство.

Наредних дана неки други дивљи голубови сврате понекада на липу разгледајући, тражећи мјесто за гнијездо, али поступак се редовно понавља. Прво једна врана па друге и тјерање уљеза. Дивљи голубови одлазе након тога негдје гдје нема таквих комшија, гдје нема врана, али сваки пута све даље и даље, нестајући баш као што су врапци нестали некада.

Када дивљи голуб одустане од моје липе, након неколико дана, када се врате из топлијих крајева појављују се гугутке или кумрије. Ово су мале лијепе племените птице свјетло беж боје, личе на обичног голуба али су ситније и заиста њежно лијепе. Увијек долазе у пару, само њих двоје и одмах почињу да граде гнијездо на некој од бројних ракљи у крошњи липе. Раде то брзо и неуредно, гнијездо им је прилично плитко не изгледа чврсто, али оне се врло брзо након тога смјесте у њега, снесу јаје или два и женка почиње да лежи на њима. Мужијак одлази по храну и враћа се, али прође понекад доста времена док он поново не сврати до ње.

Вране су мало заузете тих дана, не примијете их на вријеме, али се на крају и то деси. Поново долази стражар-извидник, посједне на неку грану и осматра својим урокљивим очима. Овај пута не зове помоћ јер су гугутке ситније од чавки-врана, не плаши их се, али након краћег времена одлази по помоћ. Враћају се њих четири пет врана и почињу на крајње дрзак начин да руше гнијездо гугутке. Узимају влати траве и гранчице испод ње док их она зачуђено и уплашено посматра покушавајући се склонити од њихових оштрих кљунова који шкљоцају око ње. На крају, она се уплашено измиче из гнијезда скочи на неку мало даљу грану и гледа коначно уништење њеног гнијезда и порода. Вране наравно тада прво избацују јаје или јаја а потом бахато узимају гранчице из гугуткиног гнијезда, оне које им могу послужити и носе у своја гнијезда, поново се враћајући по још. Као да се дозивају или договарају ускоро пристижу и друге вране крадући дијелове гнијезда од којег ускоро не преостаје ништа. Мала гугутка збуњена и уплашена још увијек не може да схвати и прихвати разарање гнијезда и уништење порода, гледа зачуђено осврће се тражећи помоћ али она не долази. На крају и она одлази, а потом након неког времена враћа се њен партнер који не може да пронаће ни гнијездо ни женку, осврће се тражи али ништа не може пронаћи. Ускоро и она долази, слијеће поред њега, гугучу, као да му препричава све што је доживјела као да се жали у неразумијевању али слаба вајда од тога. И он је збуњен и рекло би се подједнако уплашен, поготово када врло брзо након тога дође неколико врана које их гледају непријатељски и пријетећи. Њима није јасно зашто то раде јер вране немају гнијезда на том дрвету као ни на дрвећу уоколо, једноставно ту нема гнијезда било које птице, а вране их тјерају, не дозвољавају им да остану ту на том дрвету на тој липи.

Присјећам се, мада са потешкоћом и измаглицом јер било је то давно, да је ту уоколо некада било јако много врабаца, малих ситних враголана свађалица који су знали чак бити и досадни својим жустрим цвркутањем у хору, поготово када би се десио неки сукоб око хране или женке, али, били су непоправљиво симпатични весељаци који су разбијали монотонију градске вреве за љетњих мјесеци. Били су, и наједном су нестали. Или можда нису наједном, можда им се број једноставно само смањивао док и преостали нису отишли или једноставно нестали. Понекада, када одем на село, угледам по неколико њих весељака како се нагањају у свом брзом и хаотичном лету, али и даље их је јако мало, ни близу оних великих јата која сам некада виђао.

Зачудно ми онда падне на памет како сам некада овдје у граду у том малом паркићу знао чути и славуја, па чак и шеву када у раним јутарњим сатима запијевају своје мелодије. Наравно, то су били љубавни позиви и привлачење женки, али лијепи зов који се претварао у прелијепу пјесму. И то нисам већ одавно чуо, па чак ни звук буљине у ноћи који је некада био готово редован. Ништа, ништа се таквога већ одавно не чује. С времена на вријеме се зачује само грактање врана у хору, када оне у лету прослављају своје постање. Њихови гласови су ружни, иритирају па чак изазивају благу језу. Срећом, то буде на кратко, ваљда ни оне не требају више много да гракћу и прослављају. Остале су саме у граду.