„НЕ ГЛЕДАЈ ГОРЕ!!!“
Управо је завршен још један Оскар. Гламурозна само себи довољна додјела награда за најбољи филм, глумце, сценарио итд. Наравно да су то најбољи филмови креирани у најбољој земљи највеће слободе, земљи неограничених могућности…. Остатак свијета је почаствован наградом за најбољи филм сниман изван енглеског говорног подручја. Ово наравно говори да су и филмови из Велике Британије, Аустралије и слично такође у конкуренцији, нешто као чамци привезани за велики брод који се креће некуда, а они, ти чамци их слиједе без своје воље и погона, онако по навици.
Оскар као Оскар, већ више од четрдесет година се срозава и пропада, сваке године је све теже наћи пристојан филм коме бисте дали тај кипић, али још увијек се некако сналазе. Понекад али заиста ријетко, деси се чудо као прошле године са филмом Номадленд или са филмом Три постера изван Ебинга Мисури прије неколико година. Случајност или не, али у оба ова филма је глумила Френсис Мекдермонд, и заиста су то сјајни филмови којих можете да се сјетите и неколико година послије. Након овогодишње додјеле таблоиди ће брујати неколико дана како је Вил Смит ошамарио Криса Рока, патетично ће се солидарисати са њим и са главним добитником филмом Кода који говори о глувонијемим особама. Ту ће се наравно некако углавити нека велика компанија са својом апликацијом како те особе укључити у нормалан живот, и тако… Инклузија, чаробна ријеч са запада. Само је питање ко је је ту инклузиван, ови људи о којима филм говори или компанија којој је овај филм некако дошао у право вријеме за продају њене апликације.
И то је све, сви ови филмови ће брзо да падну у заборав из простог разлога, јер не вриједе много. Писао сам већ о овоме да не би сада личило на накнадну памет, ипак, подсјетићу накратко. Филм о којем се највише причало унапријед је Шапе пасје. Мени заиста ни сада није јасно зашто је уопште снимљен а поготово зашто је толико причано о њему, осим, да се препотентни британски глумац компликованог имена и презимена докаже као неки нови Ентони Хопкинс. Успут, да се мало проговори о хомосексуализму на почетку XX вијека, као, ето видите да је и тада постојао. И наравно да британска редитељка добије награду за најбољу режију, послије Кинескиње да ипак потврдимо то са једном Британком да не остане на њима задња. Ова награда се могла назвати и наградом за најдосаднију режију, развучену и нејасну, дозлабога препотентан и нетачан приступ, али добро, ипак је то Холивуд са британске стране. Опет, филм о породици Вилијамс је сасвим пристојан спортски филм који ће многима бити занимљив и забаван, али никако то није велико филмско остварење. Ако бисмо га поредили са сличним филмовима са спортском тематиком овај филм није ни до кољена Разјареном бику или Ватреним кочијама, али, још једно правило модерног Холивуда јесте да мора неки црни, упсс… опростите афроамериканац да добије неку статуету, па макар успут неког ишамарао. И тако у недоглед.
Једина два филма у конкуренцији који су мене дотакли су Белфаст, који истина јесте добио неку малу утјешну награду као заиста лијепи и топли филм који подсјећа на неко друго вријеме наше цивилизације а самим тиме и друго и боље вријеме филма, и наравно филм по којем овај текст и носи наслов, Не гледај горе или на енглеском Don’t look up.
Ово је заиста сјајан филм, који поред занатског квалитета носи и ону данас тако ријетку ноту, друштвену одговорност. Ово је храбар филм који упозорава, филм који вас плаши и освјешћује, филм који требате погледати. Иако сам писао да је ово најбољи филм у конкуренцији ове године, потајно сам се надао да ће му се десити управо ово што му се десило, како би се правило доказало како би креатори наших садашњица сами себе разоткрили. И десило му се оно оно што се на западу данас тако радо и лако користи и што се зове: IGNORE, MUTE, CANCEL, DON’T SPEAK, HUSH HUSH….
Нико не помиње овај филм након завршене церемоније, чак ни као губитника као побијеђеног, као било шта, тај филм за западне медије уопште не постоји, он је инцидент који треба што прије заборавити. А зашто?
Разлог је веома једноставан, овај филм је дошао у веома ризично вријеме, он једноставно квари концепцију, он је оно што они тамо зову ЗВИЖДАЧ. Он говори да је цар го, да је све пропало и да нам се ближи веома извјестан крај од стране оних, како их господин Небојша Катић назва, „психопата које владају свијетом“. Како наградити овај филм, а онда стајати минут шутње за Украјину, како када су чак једва избјегли директно јављање у програм портпарола свег слободоумног свијета, бившег глумца комичара који је управо ријешио да глуми Отела, како када је Шон Пен запријетио да ће уништити све своје кипиће ако се не подржи Украјина на тој вечери…. како, па то би био потпуни оксиморон. Не гледај горе управо говори о свему осталом што стоји против ових идиотлука свјетске политике којој наравно припада и Холивуд, а како би другачије могло бити.
У покушајима да дискредитују овај филм мјесецима прије церемоније, представљали су га као сагу која говори о екологији забога, о потреби спречавања загријавања планете, о зеленилу о Грети… о свему су говорили најављјујући овај филм, само нису говорили о чему он заиста говори, o потпуној пропасти и девастирању западне цивилизације, на челу са Земљом слободних и поносних.
Овај филм на надиректнији начин говори о плиткоумности, необразовању и катастрофалној неодговорности и корпоративној корумпираности савремног западног друштва које ће због краткорочне користи и изгледног профита уништити све око себе а на крају и саме себе. Don’t look up – Не гледај горе или је можда бољи превод Коме вјерујете, својим очима или нама? Управо се то данас запиткују сви велики западни медији и политичари искључујући све медије који мисле другачије, намећући санкције кажњавајући, оптужујући, палећи књиге и културу која мисли другачије. Овај филм је парадоксално својим насловом наслутио своју судбину, он је искључен, кажњен, склоњен о њему не смије да се прича.
DON’T LOOK – „DON’T LOOK UP“