Д Е Ј Т на К А С Т Е Л У
Скоро ми је био рођендан. Већ одавно не марим за то, тачније још од шеснаестог, када сам направио срање и зарекао се да више нећу славити рођендане. Али, већ одавно се у мом животу и о мом животу не пита само мене. Тако сам ове године на читав мјесец прије рођендана, чак и мало раније, од моје најстарије кћерке добио улазнице за неку представу, као поклон за рођендан. Никад прије нисам чуо за особу коју сам требао гледати, а требало је и отићи до Бањалуке јер се догађај одвијао на тамошењм Кастелу. Нисам био пресрећан, али, како се поклону не гледа у зубе, поготово ако су то зуби моје најстарије ‘ћере, било је паметније да одемо. Наћи ћу се мало са неким пријатељем или више њих а стрпићу се тих сатић времена, и горе сам ствари морао да радим. Паметније је. И тако одосмо.
Сандра Силађев, монодрама Дејт. Није сад да сам толико ретроградан, распитао сам се мало по интернету, видим лијепа жена прича тако вицеве и мини комедије. ОК, стендап комедија, нисам баш претјерани фан, али добро, идемо. На прилазима Кастелу видим велике групе како иду у истом правцу. Ма, мора да смо мало закаснили па гужва на улазу. Унутра, још већа гужва. Много, много посјетилаца. Наравно највећи ред је пре точилицом за пиво. Кад дођемо у тај амфитеатар, а оно већ све пуно, нема мјеста за сједење. Гледам, не вјерујем, заиста много много посјетилаца. Питам инсајдера до мене колико је ово, па овдје има бар хиљаду мјеста. Каже, овдје стаје двије и по хиљаде посјетилаца. О, мај гад, невјероватно. Све је пуно, доносе се додатне столице, доста њих иде на бријег поред, сједају на траву, имаће лијеп поглед. Заиста препуно! Јеботе, ако је инсајдерова информација тачна, па овдје има три хиљаде душа, о, мај гад. Па, ко је та жена???
Представа је заказана за двадесет један час, међутим, ред пред точилицом за пиво се не смањује, и ја успијевам некако да покупим два точена, враћам се натраг на врх, стојимо јер наравно ради мојих најмилијих смо закаснили и није било више мјеста за сједење, али нема везе, свеједно сам овдје као по казни, лакше ћу издржати стојећи, уз пиво. Девет и петнаест, почиње. Свјетла на сцени се пригушују па онда дискретно освијетле двије фотеље одмах на ивици велике сцене. Шта велике, огромне сцене, мислим се како ли ће она сама на том огромном простору, али добро, биће ваљда бар нешто занимљиво. Она излази, укосо из неког буџака, лелуја се лагано према фотељама, дочекује је аплауз. Оно, знам да је публика у провинцији увијек жељна да се покаже као обавијештена и културна, па тако, топло дочекују госте из великих градова, али чини ми се ипак да су и малчице топлији, не знам зашто.
Она сједа у једну од фотеља и почиње, има микрофон, онај што иде иза уха па доле пред уста, техника шта ћеш, али другачије не би било ни могуће, сцена је огромна а публика бројна. Елегантно је одјевена, има неки шеширић на глави чини ми се, и неку плетеницу која иде преко рамена, али далеко сам, не видим добро. Сцена је дискретно освијетљена, као неки полумрак, али, ипак морам ускоро посјетити офтамолога. Има сигуран глас, доминира, не боји се сцене иако је ту сама, није изгубљена, зна шта ради. Очигледно ми је да је монодрама састављена од више различитих скечева или ситуационих сцена које она реда једну за другом, али све има смисао. Она је у кафићу, наручује пиће док чека свог дејт партнера којег је упознала преко интернета. Успут разговара телефоном са својим пријатељицама, дјецом, конобаром и тако то иде, сцене се редају, она говори и говори.
И поред тога што су ми неке сцене и разговори предвидљиви (па забога писац сам, и сам бих неке сцене ријешио на сличан начин) није ми досадно. Док се публика од срца гласно смије, па и моји око мене, мени се навлачи лагани осмијех. Мало ли је, па ипак сам ја стари намћор, није тако лако извући осмијех од мене. Свака част, госпођо Силађев!
Представа тече, ја посјећујем неколико пута онај тои тои клозет, пиво ради, није простата, али ипак ништа не пропуштам, јер како рекох слиједим мисаони ток аутора текста. Погледам на сат, прошао сат времена. Па ово ипак није само обична стендап комендија, иде се на мало више времена. Ок, поштено, ипак је улазница мало поскупа. Почињем да посматрам публику мало помније. Деведесет од сто а можда и више су жене. Младе лијепе, уредно љетњим угођајем сређене жене. Просјек година 30-35. Почиње да ме интригира, откуд и како само оне и само те? Посматрам их на шта реагују, на шта се смију, коментаришу са другарицом (нема мушкараца, нема коментара момку мужу и слично), видим, ово је њихова ноћ. Оне су се средиле, скоцкале, дошле овдје да гледају и слушају. Успут пију пиво, свака част, запале по неку цигарету, и… уживају. Хммм, лијепо. Оно мало мушкараца, међу којима сам још увијек и ја, надам се, имају благе осмијехе, изгледају изгубљено и посрамљено чак. Један се шетка и слика нешто телефоном. Хтједох му рећи: „’Ало коњу, па јел’ си чуо да не смије да се снима!“ Али, у задњем тренутку се стрпим, да не направим неугодну сцену својим најмилијима, а то би свакако и пореметило представу, а ми из провинције ипак не би требало да кваримо свој имиџ, јел’ тако. Док се тако мислим и онај коњ престаде да снима и оде даље.
Враћам се публици и представи. Главна и једина глумица је и даље занимљива, реда тако ситуације псовке које се понекада претварају у заиста сочне па чак и вулгарне изливе женских фрустрација. Али, добро, јасно је на карти писало +18, а ако сте толики пуританац, па немојте слушати. Све оне лијепе и упарађене младе жене се од срца смију, одобравајући. Аааа, рекох сам себи, то су ти повјерљиви женски разговори које Силађев лако разоткрива, све женске фрустрације које ми мушки никако да схватимо јер не можемо, а реално и боле нас за те проблеме, нама је милија политика, поготово она највећа, свјетска. У појединим тренуцима, главна и једина глумица убацује и неке елементе који би се могли назвати друштвено одговорним. У једном тренутку она готово прекине представу па завапи женама (већинској публици у гледалишту): „Па забога најгори смо у Европи по питању женских болести, жене прегледајте се на вријеме!!!“ Ово траје само кратко, скоро наруши опуштену атмосферу, али она суверено наставља даље. Ја сам увјерен да је њен крик, вапај уродио плодом, задовољан сам. Браво госпођо Силађев!
Помало се игра и са политиком, таман колико треба и колико жене уосталом то и занима, оно, запослен си преко везе или странке, појма немаш, колико да платим да добијем налаз итд. Ти вицеви не пролазе баш најбоље, у публици је много њих на које се они односе, али прича тече. Примијетим да се она игра и са публиком, симпатично ми је то. Њена улога је нека лајф коуч жена која узима паре наивним глупачама. Она исмијава помодарство, потребу за „коучингом“ (јеботе како то само глупо звучи) за тако популарним самоохрабривањем и самообмањивањем, оно, ти то можеш, ти си најљепша, ти си најпаметнија. Она се игра, и што је најљепше у свему, јеботе па она се њима индиректно намеће као лајф коуч, или коучерка да будемо родно равноправни. Ма сјајно госпођо Силађев, капа доле. Па Ви сте за вријеме трајања ове представе, својим сарказмом више помогли овим женама него сви остали „коучери“ заједно.
Вријеме одмиче, погледам на сат, јеботе скоро једанаест сати, а мени треба још сат времена до куће док се извучем из ове гужве са Кастела па онда из града. Нема ме прије један кући. Уффф, остарило се, мислим о небитним стварима. ‘Ајде стрпи се још мало, уживај у нечему. Док се представа ближи крају, осјећам и видим како се сцене усмјеравају ка логичном крају, поново гледам по задовољној публици. Њих три хиљаде, ако је вјеровати инсајдеру, купило је карту од 25КМ за два сата квалитетног програма. ОК, можда је мало скупо али очигледно им је вриједило. Почнем да рачунам, мада сам ту катастрофално лош, и дођем до поразног резултата. Моја најскупља књига је Теодор, у два дијела са укупно 650 страница и кошта 30 КМ, оба дијела. Дакле, мало скупље од улазнице за ову представу. Питам се, колико би од присутних било заинтересовано да купи моју књигу. Бојим се нико или скоро нико. Можда би на наговарање или упорни маркетинг неко из сажаљења и купио, али је прочитао свакако не би. Штета, било би то заиста лијепо продати 3000 књига, могао бих да платим рачуне и још понешто да учиним, можда да штампам наредну.
Представа се напокон завршава након тачно два сата програма. Публика је на ногама, овације, поздрављају главну и једину глумицу, она се елегантно и помало кокетно наклања. Чини ми се да је задовољна, како и не би била, па говорила је два сата без паузе, држала је пажњу публици од три хиљаде особа сво вријеме, успјела је. Честитке госпођо Силађев!
Ми се пробијамо кроз гужву до излаза. Гледам те младе жене које уз осмијехе коментаришу представу, задовољне су, лијепо. Сигуран сам да ће њих бар 10 или 20 колико сутра да оде љекару да се контролише. Мисија госпође Силађев је успјела. Настављамо потом до возила, паметно сам паркирао, свака ми част, и потом кући. Прође још један рођендан, усвојио сам поклон који нисам тражио (а зар се поклони траже), и све се нешто мислим да ће наредни рођендански поклон бити још даљи и захтјевнији. Знам ја своју Мику.