AZRA I JA
Nekada davno, sada mi se čini veoma davno ili kao ono u filmu Bilo jednom… nedelja popodne, ja izlazim iz svoje sobe klasično tinejdžerski nadrkan, kada tamo na TV-u u dnevnoj sobi emisija „Nedeljom popodne“ i neki bend pjeva „Lijepe žene prolaze kroz grad“. Potpuno anahrona i nadrealna scena, ta pjesma u meni tada omraženoj mejnstrim emisiji. Sve je naopako, niko nikome ne odgovara u tom trenutku sve je nekako pogrešno. Šta će taj bend u ovoj ljigavoj našminkanoj emisiji?
Njih trojica se klate tu u studiju, kao fol tamburaju, lupkaju i pjevaju, naravno na plej bek. Očigledno im to ne odgovara, ne umiju to oni da se pretvaraju da sviruckaju i pjevaju, da izgledaju lijepo i uredno, ne ide to nikako. Ostanem da gledam i slušam tu pjesmu do kraja. Ono, nije da je nisam znao, išla je dosta često na radiju, šta više vrtila se toliko da sam već počeo svrab da dobijam kada je čujem, ali evo sada prvi puta i da vidim tu pjesmu. I šta gledam? Ništa mi nije jasno!
Njih trojica klasika, gitara, bas i bubanj, ali ovdje je čudno što pjeva bubnjar a ne neki od ove dvojice naprijed. Zbunjuje me to i to ne malo. Ok, bilo je sličnih eksperimenta, pa čak i da neki čupavac svira flautu pjeva i slično, ali baš bubnjar da pjeva, teško da to biva. Ali ide to nekako, iako mučno, čini mi se. Ona dvojica sa gitarom i basom nešto kao prate vokal, grimasama pokrivaju pjesmu, sve to nekako falšira meni u glavi. Foliraju se, ne sviđa mi se, iako je pjesma bila zanimljiva na radio slušanje.
I šta će oni ovdje u nedeljnom popodnevu? Mora da su neki novi miljenici mejnstrima, izdajnici, nema tu ništa od revolucije, od panka od novog talasa od nečeg stvarno novog.
Od tada sam potpuno zahladio prema Azri. Potpuno i neumitno. Naravno da sam nailazio na njih na radiju i svojstveno sebi detaljno slušao pa čak i memorisao iako mi je i dalje bilo malčice nejasno kako i zašto je glas koji pjeva potpuno drugačiji od onoga koji sam gledao, ali i dalje sam bio veoma hladan prema njima. Uz to, u gradu u kojem sam tada živio (poveliki grad) oni nisu gostovali, a čak i da jesu, sumnjam da bih išao da ih gledam. Ukratko, bili smo na Vi, oni i ja.
Nakon nekog vremena išli smo u goste kod rodbine, i ja tu kod rođaka koji je moja generacija ugledam dupli album neobičnog izgleda, „Filigranski pločnici“. Uzmem album u ruke i počnem da ga razgledam. I dalje nemam želju da stavim ploču na gramofon, ali, od uvijek sam detaljista, pažljivo gledam sliku ili slike, čitam analiziram. Nije mi jasno kako to da je na slici on sam sa nekim djetetom, neka djevojčica čini mi se na slici, a u pozadini milicijski „Fićo“, to je ok, ali sve je u dosta tamnim nijansama, smeđe čini mi se, dosta smeđe boje. Čitam naslove pjesama i autore, ali njih nema. Samo jedan autor svega na albumu, samo jedan čovjek. Hmmm, nije znači čak ni Lenon-Makarti nego samo Branimir Džoni Štulić, on je sve napisao, komponovao, svirao, pjevao. One man show!
Privuče me to i stavim prvu ploču, potom i drugu i počnem da slušam i slušam i slušam i slušam i slušam…… Pjesme mučne, lijepe i mučne, izazivaju sjetu i mučninu istovremeno, jezu ponekada, dobre pjesme, trajne pjesme. Neke su čak i pjevljive, a neke se guše i grče ali isplivavaju i ostaju. Upoznah se sa Azrom napokon, i sa njim. Ali, kako nikada nisam volio idolopokoniju i besmislenu fiksaciju jednom osobom, nastavio sam da ga ignorišem, ali sada već malo teže.
Trajalo je to i dalje, to naše izbjegavanje, a moram priznati i da nije bilo prilika da se detaljnije upoznamo. Njihovi koncerti su bili sve rjeđi i uvijek u na pogrešnom mjestu da bih ja mogao da im prisustvujem, tako da smo ostali i dalje na Vi oni ili on i ja. Sve do rata.
U jednom predahu od svakodnevnih uzaludnih satiranja i uništavanja svega dobrog što smo imali, bio sam kod kuće i kao slučajnost imali smo i struju pa sam rado uključivao radio. I desilo se to nešto, neki klik ili neki božanski prst sudbine. Neko je na radiju pustio prvo „Usne vrele višnje“. Čujem Dilanovu pjesmu, ali ova je čak i bolja od originala, slušam ne trepćem a usta su mi u čudu otvorena. Odmah nakon ove pjesme dolazi i „Ako znaš bilo što“…. Nađe me i pronađe napokon Azra i Džoni. Nađe me, stade i ostade. Poslije toga sam detaljisao i preslušavao sve što je ikada snimio. Ono, nije da većinu toga već nisam slušao, ali sada sam pažljivo slušao, postao sam pratilac, i nije mi bilo žao niti sam prezirao sebe zbog toga, ovo je vrijedilo…
izvor: en.wikipedia.org