Priča o Martinu Krpanu u doba veštačke inteligencije
Autor: Tomaž Hrovat
Prevod sa slovenačkog: Predrag Bojinović
Nacionalni karakter je kombinacija mnogih faktora, pa je stoga njegov opis veoma podložan subjektivnim podtekstovima i špekulacijama. Ako se zapitamo kakva bi danas bila priča o Martinu Krpanu, ovoj eminentnoj predstavi slovenačkog nacionalnog karaktera i njegovih prilika u Levstikovo doba[1], gotovo je nemoguće da bilo ko objasni i obuhvati sve varijable u vremenu i prostoru te da ih smisleno reintegriše u okvire ove nacionalizovane legende.
Mudraci poput starog Močilara[2], koji bi nam to objasnili i otkrili, odavno su otišli sa ovoga sveta. Dakle, u duhu vremena, stavio sam na test veštačku inteligenciju, ovaj zastrašujuće moćan alat koji provlači sve dostupne podatke i resurse da bi došao do pravog odgovora.
Besplatna aplikacija je odmah odgovorila da nema kapacitet da napiše celu priču, ali mi daje razne tragove kao što su: Martin Krpan kao ekološki borac u vreme klimatskih promena i slično.
Nisam to smatrao ni zadovoljavajućim a ni ubedljivim, ali pre svega, kako kažu, previše politički korektnim. Radoznalost mi nije dala mira i u nastavku sam koristio jednu od plaćenih verzija veštačke inteligencije. Očekivano, plaćena je bila moćnija od besplatne, a priča koja sledi se pojavila na mom ekranu za nekoliko trenutaka.
Milan Krpan iz Bezbožnog Dola
U ranim danima mlade imperije nastupio je veoma neobičan period. Činilo se da je sve nekako olabavljeno, uzburkano, kao da se svet skinuo sa svojih šarki i da ništa nije bilo na svome mestu. Počevši od majke prirode, koja je te godine bila posebno besna.
Tako je mislio car na terenskoj sednici svoje vlade, koja je trebalo da se održi na Notranju. Velika poplava koja je sledila prethodnu dugu sušu, uništila je dosta infrastrukture i stambenih objekata, odnosno kuća i puteva jednostavno rečeno. Imperija je, da bi pokazala naklonost i simpatije za dobrobit svoga stanovništva, sazvala terensku sednicu u centru dešavanja, koje se nalazilo u uspavanom gradiću, nazvanom Bezbožni Dol. Otkud tako glupo ime, upita se car, kome se i naselje samo nije dopalo. Još manje je voleo večno jadikovanje i glasno zapomaganje naroda, jer su vremena bogobojažljivosti i poštovanja Presvetog Cara bila u zalasku. Svako se zapetljavao jezikom kako mu je odgovaralo, bilo pred kamerama, bilo na elektronskim uređajima u neveštom žargonu sa pravopisnim greškama, tako da bi se Levstiku smučilo da vidi plodove svog semena. Ministri su morali da trpe i progutaju svaku ovakvu zavrzlamu, i da obećavaju a potom da što pre nestanu, takav je bio društveni ritual. Najgore je u takvim prilikama prolazio ministar Gregor, čuvar državne kase, koja je bila prazna cekinima, ali puna javnog duga i obveznica.
Posle žurno održanog sastanka u zgradi opštine, car je, nadmenog uma, rasterao ministre po terenu, pravo u ruke razularenog plebsa, a sam naredio da ga odvedu u obližnju krčmu na zasluženi predah i okrepljenje.
Sedeći tamo, naručuje piće i neko meze da se nešto pregrize i istovremeno začuđeno posmatra neobičnu scenu. U suprotnom uglu sedi visok mladić, sa bicepsima koji kipe iz kratkih rukava majice sa engleskim natpisom, a masivni butni mišići naprežu već pocepane i isprane plave pantalone. Car je upoznat sa takvim navikama svog naroda, pa zna da sva ta muskulatura nije nastala od rada koji bi doneo neke rezultate, već od razvlačenja besmislenih sprava u fitnes centru, a taj besmisleni rad čak i ne proizvodi ni energiju za osvetljenje. Odrpane pantalone kao neki statusni simbol, car je odmah video da pred sobom ima uspešnog lokalnog velikodostojnika. Pa šta s tim, ima ih takvih podosta po zemlji. Nije slika ta koja je caru zapela za oko. Ali besprekorna organizacija, ovaj savršeni poredak i jasno definisana struktura, sve što se dešava oko našeg mladog čoveka, to jeste. Njegovi podanici su mu prilazili (on će se kasnije predstaviti, a da bi se lakše pratila priča, odajmo već u ovom trenutku da se zove Milan), dobijaju uputstva, klimaju glavom i obavljaju svoje zadatke. Bez rasprave, a kamoli prigovora ili, ne daj Bože svađe. Car, gledajući sve ovo svojim plavim očima, sažali se. Svaki njegov ministar mu nešto prigovara, represivni organi su u raspadu, ljekari su zagledani više u veličinu morskih plovila nego u starinske Hipokratove principe, sudije takođe više služe sebi nego pravdi, i tako dalje i tako dalje u ovoj nesrećnoj podmornici koja se zove Alpsko carstvo. Povrh toga, i on sam je imperator kratkog veka, ako ga ne podrže mediji i poboljšaju mu rejting, on ponovo tone u anonimnost nejednakih među jednakima. Zato ga prizor za Milanovim stolom ispunjava uzbuđenjem i blagom ljubomorom u isto vreme. Moćnik se dopada caru, zli jezici će klevetati da tu čak ima i nešto više od dopadanja.
Odmah ga je pozvao za svoj sto i pitao: “Ko si ti i šta radiš kada tvoj posao tako dobro ide?”
„Milan se zovem, za moje drugove Mile“, odgovara i pruža mu otvoreni dlan, ali ne tek tako uobičajeno, već batinaški-razbojnički, sa palčevima uvis, tako da to izgleda kao da se rukovaoci time vežu u neko tajno urotništvo ili zaveru. Imperator voli ovakav mačo gest, jer je meke prirode a potrebna mu je ovakva posvećenost i podrška.
„Bavim se preduzetništvom“, nastavlja Mile, „trgujem organskim brašnom, nema finijeg brašna na tržištu od mog. Kupujem na veliko u luci Kopar, a sa razgranatom maloprodajnom mrežom imam pristup krajnjem potrošaču.“
„Kratki prodajni lanci, pa to je budućnost organske proizvodnje“, nadoveže se car i ode natrag u prestonicu. Mileta treba zapamtiti, misli se tokom vožnje.
Jedva da je prošla godina, a u carstvu se već dešava nova katastrofa. U prestonicu dolazi strašni razbojnik, po imenu Robavs . U jedinoj svetinji u koju je narod još uvijek dobrovoljno i bezumno hodočastio, dešavale su se strašne stvari. Smenjivale su se dogme vere i božanstava, neke brže a druga sporije, ali ova svetinja je opstala uprkos svemu. A sada je ova jedina preostala svetinja bila ugrožena time što je u garaži najvećeg nacionalnog tržnog centra, Robavs svakog petka uveče priređivao automobilske trke. Nije mu bilo ravnog u celom carstvu, kako domaćeg tako ni uvezenog junaka, ni sa nemačkom ali ni istočnim čeličnim konjem. Ko god da je stao pored njega, bio električni ili benzinac, dizel ili pogon na sva četiri točka, niko glasnije nije urlao, niko bolje nije driftao, niko više nije nervirao narod koji je u strahu poskakivao oko mesta svetog rituala, sve sa punim torbama za kupovinu u rukama i još preko ramena nabačenim. Narod je ogorčen, mediji dižu prašinu u vazduh, sile zakona ni na vidiku, niko nema nadležnost, a ljudska prava Robavsa i njegovih saigrača su sveobuhvatna. Caru je dosta, jer bez obzira na glasine i klevete o nekompetentnom upravljanju, ankete postaju sve veći problem i njegov rejting pada. Šta god da naredi, ništa dobro ne može da se desi. Šta će biti? A šta ako Robavsa niko ne može da ukroti?
U tom trenutku mu lični šofer i obezbeđenje istovremeno daje savet: „Sećate li se Vaša Milosti sednice u Bezbožnom Dolu prošle godine?“„Kakve to veze ima s ovim problemom?“, osorno sikće car i začas se kaje, jer zna dobro da ti više kažu i znače čuvari i vozači nego svi ministri zajedno.
„Taj Mile, taj bi znao kako da Robavsu izmeri njegovu meru“, odgovara šofer, obezbeđenje i poverenik, sve u jednom.
„Zaista, uzviknu car, pošalji po njega!“
Carski glasnik juri sa pratnjom na Notranje, ali ne stiže nikuda. Svi putevi su zakrčeni kolima, plebs u njima na putu se žali ili moli, svejedno je. Rezultat je isti, gomile lima stoje kao beskrajna zmija koju čine vozila koja čekaju. Ali ono što nije dozvoljeno volu, dopušteno je Jupiteru, i već uz plave bljeskalice i sirene, carevi izaslanici brzo prolaze pored naroda do Bezbožnog Dola. Tu se zadesi Mile prilikom svakodnevnog pretovara i distribucije organskog brašna.
Naš junak nervozno reaguje na poziv i užurbane glasnike: „Ako si došao da mi brojiš, bolje je da se gubiš. Vaši lokalci su već dobili svoj deo, a i nadležni magistrati se redovno snabdevaju. Tako da ja pravično delim svoj porez, a vi samo trgujte jedni sa drugima, da vam svima bude lepo i pravo“.
„Nemoj tako, Mile“, rekao je carev glasnik, „sada nije u pitanju tvoje brašno, iako njegov ugled seže svuda po zemlji i dvor ga ceni i sve njegove proizvode od kojih ti se od zadovoljstva vrti u glavi. Ali sam car me je poslao na put, u velikim je nevoljama, eto šta je razlog posete!“
Na inače neblagom Miletovom licu gruba maska prelazi u zaprepašćenje kad čuje ovo: „Kako da, s milim bogom, ja da pomažem cara? Vašem Visočanstvu, kome su sva sredstva i alati na raspolaganju? A da li je to još uvek onaj isti car kojeg sam upoznao prošle godine?“, u neverici se pita Mile.
„Automobili driftaju po garažnom hramu, a jedan je nemilosrdan i neporažen, Robavs po imenu. Narod se žali, a car očajava. Krpane, ti si mu jedina nada. Sada samo požuri, molim te, obuci se i odmah na put“, zaključuje glasnik.
Miletu je malo neugodno putovati u automobilu sa plavim trepćućim svetlima. Obično je bežao od njih. Ali šta da se radi, misli se Mile u sebi. Ne časi časa nego već uzima mobilni telefon i dogovara tajni sastanak sa Robavsom. A carevom glasniku on opet kaže glasno i gotovo zapovednički: „Kako ću ja da driftam ako ne poznajem vaše čelične konje? Vodi me pravo u svoje štale, pa tek onda kod cara!“
U dvorskim štalama čuvari ne mogu a da se čudom ne načude. U koji god auto Krpan sedne za volan, on ih sve redom razbija. Bilo da se radi o luksuznim audijima, oklopnim vozilima ili robusnim pufovima, nakon svakoga ostaje samo zgužvani lim. Čak i ona srebrna lepota kojom se tajno prevozi sama carica, i to Krpan razbije bez milosti. A kad više ništa ne ostane, Mile pokušava sa električnim. Uzalud, i ovo se završava kao i ostali, lomom.
Krpan se cereka, nije mu stalo do negodovanja lakeja i šofera. Niko se ništa ne usuđuje da kaže, čak i upravnik voznog parka koji samo tupo zuri u Krpana. Jer, careva ruka je duga a on je naredio da se dovede Krpan.
Pošto se dan pretvorio odavno u noć, Krpan tiho izlazi; sada bi bilo dobro vreme za sastanak sa Robavsom. Snažno se šamaraju dlanovima, toliko zaverenički da su im palčevi posebno omotani jedan oko drugog. „Robavs, da ne odugovlačimo“, kaže Krpan. „Pobediću te u petak veče, a ti ćeš se otkotrljati u jarak pored puta. Nagrada neće biti mala, dvadeset odsto je tvoje“, dodaje.
Robavs nije baš obrazovan, ali je pametan i lukav lik, uzvraća mu: „Mile, trideset i ruka, ali samo da to ostane između nas“. Još jednom se rukuju i odlaze svaki na svoju stranu.
Sutradan, kada prvi zraci sunca okupaše lice cara i carice, prva briga i pomisao našeg vladara bila je: „Krpana mi brzo dovedite“. Kada ovaj dođe pune sebe a sasvim musav, car mu bez oklevanja reče: „Pa gde si ti Mile, crni Mile? Polupao si mi sve automobile, uključujući i onaj caričin! Sada je ljuta nikakavog glasa od nje ne dolazi a kamoli dodira ljubavi. Jesam li pogrešio u prosudi Krpane, da li nameravaš da sa Robavsom prođeš kao bos po trnju?“
Mile, koji ima rešenje u rukavu, čini mu se neprilično što car jadikuje kao da su siromašni par on i carica. „Šta se carica toliko brine za razbijeni auto, kao da sam joj ukrao potomstvo, da ga ima, a ni nema ga u stvari? E, neću da se mešam u vaše brige, moj mili care, samo mi odmah pošalji moj privatni beemve. Doduše, jest da ima petnaest godina i trista hiljada kilometara, ali je još uvijek najbolji od svih vaših kola, uključujući i caričina, koja u stvari i nisu bila njena, već narodna. Ali kao što rekoh, to nije moja briga, za ove stvari možete sami da se pobrinete, na meni je da sačuvam Vas od Robavsa, pre nego što sunce ponovo izađe“.
Čuvši ovo, car proguta veliku knedlu. Šta će jedan Mile, pa makar on i Krpan bio da priča o carici, koja se tako i ne zove, i o njenom automobilu, koji nije ni njen auto, morao je da mu kaže. Ali muka, zbog Robavsa, odnosno zbog pada rejtinga, ova muka je jača i veća od carevog samoljublja, jer radi se o tome da li će uopšte cara biti ili ne. Zato naredi da se beemve doveze iz Notranja i kaže Krpanu: „Samo pazi da me ne izneveriš.“ Krpan će na to prilično hladno: „Uradiću šta sam rekao“, pa dodaje, „U mom poslu morate održati reč, ako ne, brzo se izgubite iz vida ili nestanete u temeljima neke nove zgrade, svejedno. Potom hajde da se rastanemo a onda mir u svetu“.
Rekavši to, Mile se brzo okreće na petama, a car se vraća u odaje da iz daljine posmatra dvoboj između Krpana i Robavsa.
Dolazi veče, tržni centar se zatvara, okupljena je ogromna gomila posmatrača u garaži. Rohni Robavs, a i Krpan obojica turiraju svoje mašine do kraja. Svuda ima navijača, policije kao i obično nigdje na vidiku. Šta će biti, šta će se dogoditi, nestrpljivo se čekaju vesti na carskom dvoru.
Već se zanose, gume škripe po klizavom asfaltu. Jedno vreme vodi Mile, jedno vreme Robavs, od sprata do sprata mašine urlaju, a zakasnele mušterije od straha skaču u stranu, spasavajte se, ko može!
Kada se čini u poslednjem krugu da se sreća osmehuje Robavsu jer on iz garaže izlazi u vođstvu, neočekivano biva bačen u jarak pored puta. A Krpan prolazi prilično trijumfalno i polako pored njega. Gomila urla u ekstazi, slučajnim kupcima je laknulo. Robavs je poražen, mir dolazi u zemlju, zavesa pada.
Posle pobede Krpan ne odugovlači, žuri se. Da ne bi bilo sumnjivo, Robavsa čak i ne pozdravlja, već odmah odlazi u dvor. Tamo se već slavi, penušavo vino teče u potocima, rejting je već detektovao pobedu. „Nedostaje samo tvoje brašno i zabava bi bila savršena“, šapuće mu izaslanik već na vratima. Car ga srdačno grli, a ni carica vatrenih očiju ovog puta ga ne strelja pogledom nego ga umilno gleda.
„Mile, ti si sačuvao carstvo“, reče car, „šta hoćeš zauzvrat?“. „Pečeno prase, piće, šta god hoćeš, devojke ti stoji na raspolaganju, samo biraj“, dodaje, a bogami, ima još i caricu na umu. „Ako sve ovo nije dovoljno, onda stan, ali ne bilo gde, već u villa-bloku“.
„Preosvećeni Care, kad sam ispitivao metalne konje da spasem tvoje carstvo, drugim tonom si govorio“. Mile ne zaboravlja. „Ne volim ćoškaste sobe u prestonici, lepše mi je na Notranju. Devojaka mi ne fali, a nisam ni tako gladan ni žedan da bi ih sad pohlepno zgrabio. Imam drugačiji predlog Vaše Visočanstvo.”
„Reci“, odgovori car voljno.
„Dajte mi papir sa pečatom, za moju radnju. Da budem zvaničan i zakonit da mi vaši ne smetaju stalno. Pa, obećavam redovno snabdevanje i vama. Koliko čujem, ni carica nije imuna na organsko brašno“.
„Prepametan si ti za mene, Mile moj“, odgovara car. „Ali neka ti bude, pošto si mi spasio krunu, vratio mi se rejting u visine“.
„Dakle, važi. I stavite jednu kesu sa cekinima. Novac uvek dobro dođe a imao sam i neke troškove na putu“, dodaje Mile kao pravi trgovac. Potom pojede samo komadić pečenja, samo toliko da se topi u ustima.
Caru je Miletov odsečen odgovor dovoljan za ugovor čvrst. A ministar Gregor, koji brine o carskoj riznici, ne pokazuje oduševljenje. „Neophodno je pridržavati se pravila i propisa. Brašno se ne može kupiti na isti način kao neke… banane!“, traži prikladan primer ministar.
„No dobro, ćuti sad“, odbija ga car. „Nećemo sad da budemo sitničavi, a juče smo svi bili na ražnju: i car i sa njim ceo ministarski savet.“
Između cara i Gregora odavno nema velike ljubavi, jer obojica dobro znaju da bi Gregor želeo da postane car umesto cara, samo da se ukaže prava prilika. Pa Gregor saginje glavu i stisnutih zuba priprema odgovarajući dokument.
„Mile, već je kasno, nećeš sad da juriš ka Bezbožnim padinama. Ostani na našoj večernjoj zabavi!“ nudi car Krpana. „Hvala lepo“, progunđa Krpan. „Zasitio sam se prestonice i vaših smicalica i svađa. Idem ja na Notranje, tamo me čeka posao. Pa bez zamerke, presvetli moj care. Dokle ste na dvoru, ne bojte se Robavsa, ja ću se pobrinuti za to.“
To rekavši seda u svoj pobednički beemve, stišće gas do kraja, motor zaurla u vladinom dvorištu uz škripu guma, ali to sada nikome ne smeta. Car ne stiže ni da se oprosti, a ministru Gregoru je drago što i ne mora.
[1] Fran Levstik (28. septembar 1831 – 16. novembar 1887) bio je slovenački književnik i politički aktivista, poznat kao jedan od najistaknutijih u pokretu Mladoslovenaca, kao i po popularnoj priči Martin Krpan z Vrha.
[2] Levstik pominje Močilara kao starog mudraca u istoimenoj priči, od kojega je čuo ovu priču