THE BANSHEES OF INISHERIN
(DUHOVI INIŠERINA)
Ovo je odličan film, pravi film, onakav kakav i treba da bude film. Pored toga, ovo je potpuni irski film, počevši od scenarija, režije, glumaca…. sve, sve, sve u ovom filmu je Irska, uključujući i irski viski i pivo Ginis. Ne sjećam se kada sam pogledao nešto tako nacionalno a tako nenametljivo, istovremeno jako i moćno kao ovaj film. Za one koji se zovu patriotama, ovaj film je za mene postulat istinskog i pravog patriotizma, ljubavi prema svojoj zemlji i svome narodu.
Irski glumci su veoma važan dio kulture Evrope, a čini se da su nenadoknadivo presudan dio britanske kulture koja je veoma dugo svojatala ove sjajne umjetnike. Muziku i književnost ne treba ni da pominjem, ali ćemo i to učiniti uskoro, ali nevjerovatna je plejada sjajnih pozorišnih i filmskih umjetnika koji su gradili ono što zovemo britanskom školom pozorišta i filma (koja je sjajna) ali eto sada je čini se došlo vrijeme za konačno odvajanje i samostalan život. Ovo je film o Ircima i o Irskoj. Neću u ovom tekstu da duljim priču o stotinama godina borbe za nezavisnost, borbe za svoj jezik, za svoju kulturu, borbe koja je povremeno bila jedna od najtragičnijih u Evropi, sada ćemo samo o ovom malom-velikom filmu.
Irci i danas govore engleski jezik, ali sa jednim veoma specifičnim i meni lično veoma simpatičnim akcentom. Kako su veoma progresivna kultura, a svoj jezik su nažalost zaboravili, osjetno je ojačala tendencija povratka na domicilni gaelski jezik (Gaeilge). Otvaraju se škole gaelskog jezika ne samo za mlade nego i za stare, za sve one koji žele da ga nauče. Za razliku od nas, koji jezik uzimamo zdravo za gotovo, misleći da sve znamo pa ga sakatimo i uništavamo nesvjesno ga zaboravljajući, a oni uče i vraćaju se svojim korijenima i tradiciji.
U ovom filmu oni govore engleski jezik, što je istorijski tačno, ali često potpuno nerazumljiv engleski jezik zbog karakterističnog akcenta, ponovo kažem meni veoma simpatičnog. Meni se čini, iako nisam stručnjak za lingvistiku, kao da je ovo samo prelaz sa čistog engleskog na gaelski jezik, toliko je specifičan i lijep. Imao sam priliku u svom životu upoznati neke Irce, i nisam sreo ni jednoga ili ni jednu lošu osobu, šta više. Uz pivo smo laprdali čak i o nekim sličnostima ili poveznicama među nama, jer oni su Kelti, a iz opšte istorije je poznato da su Kelti nekada obitavali i na ovim prostorima. Da li su ikada otišli… e to je već mnogo komplikovanije pitanje, ne bih da ulazim danas u tu temu. Ali, postoji jedna sličnost, samo mala sličnost između mog imena Predrag, koje je čisto slovensko ime, i njihovog imena, takođe muškog Pádraic. Ubjeđivali su me, iako je sasvim moguće da je pivo bilo iza svega, da je to skoro pa isto ime, jer iako se različito piše gotovo isto se izgovara. Naravno, sa onim tipičnim irskim brzim akcentom, pa se to čini neprepoznatljivim, ali njima je bilo veoma slično i simpatično. Ok, pivo je bilo dobro, druženje sa dobrim ljudima takođe, tako da sam pristao na tu tvrdnju. Glavni akter ovog filma se upravo tako zove, ali nije me filmu samo to privuklo, u pitanju je nešto mnogo, mnogo veće.
Ne dešavaju se često dobri filmovi, nažalost, ali možda je to i dobro, jer kada bismo ih imali onoliko koliko Holivud želi, bili bismo sluđeniji nego što jesmo. Zato, ovakvi sjajni filmski ili bolje reći umjetnički uradci su rijetki i dragocjeni. Ovo je drama, čista i nepatvorena drama sa mnogo, mnogo onoga što je još davno postavio Džejms Džojs (još jedan genijalni Irac) kao pravac, kao put kojim treba ići. Ovo je jedna topla životna priča iz njihovog okruženja, koja govori o njima o tom narodu o tim ljudima, ne uljepšavajući ne ružeći, nego onako kako jeste, onako kako treba.
Inišerin (Inisherin) je ostrvo na zapadu Irske, a njegovi stanovnici iako relativno blizu irskog kopna odvojeni su od njegove stvarnosti svjetlosnim godinama. Na kopnu još uvijek traje građanski rat, godina je 1923. a tamo na Inišerinu se ništa nije promijenilo. Oni koji su željeli da ratuju otišli su na kopno, oni koji to ne žele, žive svoje male živote i osluškuju udaljene zvuke rata koji preko mora dolazi.
Radnja drame počinje zapletom, odmah kao u stomak. Dva nerazdvojna prijatelja prekidaju svoje druženje. Za obojicu stresno, ali za jednoga veoma. U maloj sredini kao što je Inišerin i njihov mali pab u koji svi dolaze, ova vijest postaje javna, postaje tema. Uobičajeno u ovako malim sredinama pab kao mjesto gdje se sve odvija treba da pogoduje rješavanju problema, ali sada se dešava suprotno. Mali, skoro nebitan sukob pretvara se u tragediju koja na kraju, po svim pravilima drame, mora odnijeti i jedan život pored pet prstiju koji više nikada neće svirati violinu. I dodatno život jednog lijepog malog magarčića koji strada kao indirektna žrtva glupe svađe. Njegova smrt u stvarnosti začinje razrješenje drame, baš kao u svakoj dobroj drami njegova mala smrt je bila potrebna da se povrati uobičajeni red na ostrvu. Ovaj sinopsis ne govori ništa a istovremeno govori sve, za više od toga morate pogledati film.
Čitav film nosi četvoro glumaca. Naravno, ima ih još, kao sporedni ili usputni likovi, ali ovo četvoro su nosioci drame. Glavni lik tumači Kolin Farel i on upravo tumači lik koji se zove Pádraic, njegova sestra Siobhán koju tumači sjajna Keri Kondon te najbolji prijatelj njenog brata Kolm kojeg tumači Brendon Glisom kojeg je najbolje opisati kao irskog Paju Vuisića, čovjeka koji ne glumi, on to zaista jeste, on ne treba da glumi, treba samo da se pojavi. Pored njih troje tu je i mladi Beri Kigan koji glumi lokalnog blesavka Dominika čija smrt, zajedno sa smrću mladog magarčića treba da bude iskupljenje za sve ostale. I to je to, za dobar film zaista ne treba više.
Kolin Farel u ovom filmu na neki način pravi iskupljenje za sve svoje grijehe koje je počinio u mladosti, sluđen magijom Holivuda. Svoj ogromni talenat je gotovo upropastio serijom glupih ali veoma lukrativnih projekata. Mlad i lijep, bio je prava mjera za fabriku snova koja ga je usisala sažvakal i na kraju ispljunula kao nepotrebnoga i potrošnoga, što u biti i jeste kao i svi mi, ali, desilo se čudo, on je glumački uskrsnuo ovom ulogom. Sada već u zrelim godinama, on zaista zna šta radi i zbog čega je tu. Režiser i pisac Martin Donah je sasvim sigurno najviše zaslužan za ovaj sjajni film, ali čini mi se da bez ogomne pomoći kolega glumaca ne bi uspio u tome. Irski Paja Vuisić nikada nije bio u iskušenjima kao Farel, što zbog svoje fizionomije što zbog filosofskog opredjeljenja, on je i do sada samo glumio i to sjajno, a zaista genijalna Keri Kondon je prava mjera za ovu jedinu glavnu žensku ulogu u filmu.
Kako se boriš sa očajanjem, pita nekoliko puta u toku filma lokalni sveštenik Kolma tokom ispovjedanja? On svaki puta odgovori nešto jednostavno, on ne laže tim riječima iako negira postojanje očaja, ali se u njegovim očima vidi da ta borba traje i traje. Očaj, očajanje, ostrvom, ratom koji neprekidno traje uokolo, dosadom, rutinom, životom. Očaj je sveprisutan i stalan. Na samom kraju filma, stojeći na plaži i gledajući prema kopnu, njih dvojica Kolm i Pádraic zaključuju da se već dva dana ne čuje odjek bitke na kopnu, kao da je rat završen. I tada, malo ali sasvim malo očaj smjenjuje nada u očima.
Tople preporuke za ovaj film. Uživajte.